Izvor: Politika, 05.Jul.2014, 23:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Odgovornost pred Bogom i istorijom zahteva dijalog
Stojan Novaković je u svoje vreme pisao da je „malo zemalja kao što je Srbija u kojima je skoro celo naseljenje jedne iste vere” i da su „retki ljudi koji pripadaju drugoj veri i oni se nalaze gotovo samo po gradovima, u kojima se po poslovima nahode stranci”. Srpske vlasti su 1827. propisale da „i strani ovde živeći, mogu imati svoje kapele i sveštenike”. Sretenjskim ustavom bilo je propisano da „svako vjeroispovjedanije u Serbiji ima pravo, svršivati bogosluženije svoje slobodno, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << po svojim obredima, i svako biće pokroviteljstvovano ot praviteljstva Srbskog”.
U Srbiji je 1862. bilo 1.206.045 pravoslavnih, 4.979 muslimana, 3.405 rimokatolika, 1.560 Jevreja i 357 protestanata. Rimokatolici u Srbiji bili su do 1851. pod jurisdikcijom biskupa Nikopolja, a od tada su, bez znanja srpskih vlasti, stavljeni pod jurisdikciju đakovskog biskupa Josipa Štrosmajera, čime im je garantovana zaštita Austrije tako da je to pitanje dobijalo više političku nego versku dimenziju.
Srpska vlast brzo je shvatila činjenicu da se aktivnost rimokatoličkog sveštenstva u Srbiji ne završava na zadovoljenju religioznih potreba svojih vernika već da je usmerena i na „povratak u pravu veru” Srba koje su smatrali „šizmaticima”. Srpska država se u 19. veku srela s religioznim potrebama malobrojnih rimokatolika, ali i s političkim uticajima Austrije preko verske službe rimokatoličkih sveštenika. Izvori potvrđuju da je iza uspostavljanja rimokatoličke crkvene organizacije u Kneževini Srbiji stajala Austrija. Knez Aleksandar Karađorđević je 1853. proglasio Zakon o slobodi veroispovesti i Zakon o zabrani prelaska iz pravoslavne vere.
Državna vlast je prozrela prozelitsku ambiciju Rimokatoličke crkve, a Štrosmajer nije bio zadovoljan zakonima. Uporno je nastojao da izdejstvuje konkordat i stvori prostor za prozelitsko delovanje. Posle donošenja zakona od 1853. registrovana su tri neuspešna pokušaja za zaključivanje konkordata Srbije i Svete stolice, ali je to pitanje ostalo otvoreno sve do 1914. godine.
Danas je situacija drugačija. Broj rimokatolika u Srbiji je mnogo veći, rimokatolici uživaju sva prava, a Sveta Sstolica je, očevidno, zadovoljna postojećim Zakonom o crkvama i verskim zajednicama. Ipak, mora se imati u vidu da odnosi pravoslavnih i rimokatolika u 19. veku nisu bili opterećeni kao što su opterećeni danas, i to prvenstveno genocidom nad Srbima u NDH, odgovornošću dela rimokatoličke jerarhije za genocid, kao i pitanjem kanonizacije nadbiskupa Stepinca. Odgovornost pred Bogom i istorijom zahteva dijalog, ali bez preziranja istorijskih činjenica.
naučni saradnik
Protoprezviter-stavrofor dr Velibor Džomić
objavljeno: 06.07.2014
