Izvor: Politika, 24.Feb.2011, 23:18 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Odgovor Nikoli iz Vankuvera
Kao da posle nas život na zemlji nije ni planiran
„Molim vas, ako mi možete odgovoriti: U kom delu Srbije se nalaze krajolici i pejzaži koje ste snimali u seriji ’Selo gori’? Takve bajkovite slike prirode i lepote nikada i nigde do sada nismo videli. Žena mi je Kanađanka i nikada nije bila u Srbiji. Želim da nju i decu sledećeg leta dovedem u otadžbinu mojih dedova, da provedemo odmor i obiđemo predele i mesta na kojima ste snimali. Pozdrav i hvala, Nikola iz Vankuvera.”
>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << />
Za četiri godine prikazivanja našeg serijala dobili smo mnogo pisama sa ovakvom ili sličnom sadržinom. Plavetnilo neba iznad Šumadije, odsjaj i prkos najopevanije srpske reke Morave koja vijuga između sprudova i vrbaka, razuđenost i poetika vinograda, otkosa i livada u Levču – nikoga nije ostavila ravnodušnim. Pretočene u kolorit filmske i televizijske slike, ambijentalne vizure lokacija i zavičaja junaka jedne imaginarne priče, nisu delovale kao surogat.
Nikola iz Vankuvera, kao i hiljade drugih – poželeo je da pronađe stvarnost, da je opipa, da joj se približi i doživi je direktno. Koliko je Bog bio izdašan prema Srbima kad im je dao prelepe pašnjake, planine, reke, ušuškana sela u zaleđu brežuljaka, levačne nizije nalik na platna francuskih impresionista – potoke, jezera i reke kao krvotok života i opstanka – ne može stati u reči. Da li su se stvarno piloti NATO-a divili i plakali dok su u ,,Milosrdnom anđelu” bez milosti i nadmoćno špartali našim parčetom neba i izručivali tovare bombi na neposlušne Srbe i prizore neviđenih lepota ispod njih, koje su gledali kroz pleksiglas svojih skafandera? Da li je stvarno bilo tako ili smo u svojoj genetskoj mentalnoj sklonosti da sami o sebi proizvodimo mitove – izmislili i ovu priču? Da nam bude lakše i zarad marketinga na prvu loptu. Za povod o kojem je reč – to nije ni bitno.
Koliko zapravo volimo i čuvamo svoju zemlju? Zbog čega nam je sve ono što nije u našoj avliji strano i tuđe? Zašto se tako neprijateljski i bahato ophodimo prema potoku koji teče pored naše kuće i livadama koje zatrpavamo građevinskim šutom, zarđalim šporetima i šasijama starih automobila?
Da li zbilja verujemo da će se razgraditi i nestati u zemljinoj utrobi, kao da su ogrizak jabuke – stotine hiljada plastičnih boca iz kojih smo u svoja grla sasuli pivo, kiselu vodu i aromatizovane raznobojne tekućine, koje kao bez mozga bacamo na njive i livade, uz obronke hrastove šume i travu pored autoputa?
Kao da je scenografija holivudskog horora, sa šiblja i topolovog granja u vodotoku svake srpske reke, svakog proleća zloslutno vijore ostaci miliona bačenih plastičnih kesa. Nikako da nas opomenu da nemamo prava da uništavamo blagodeti koje nam je priroda dala. Razmere našeg nemara potiru svu našu civilizacijsku, intelektualnu, emotivnu i duhovnu nadmoć u univerzumu i svode nas u tor najprimitivnijeg oblika života. Da jedemo i preživljavamo. I da pri tom dugoročno i nenadoknadivo uništavamo naše prirodno stanište, kao da posle nas život na zemlji nije ni planiran.
Kakav odgovor da dam Nikoli iz Vankuvera? Smem li da mu kažem istinu – da smo, pre nego što smo usmerili objektiv kamere na moravsku obalu u selu Kukljin, morali da zasučemo rukave i da danima čistimo i odnosimo kamionima kubike đubreta i nečistoće? Smem li da garantujem da ubrzo posle našeg odlaska na istim tim obalama nije vaskrsla nova deponija sa tovarima šuta, polomljenog stakla, iscepanih džakova od veštačkog đubriva, skeleta ishabanih frižidera i polomljenih ekrana starih televizora? Priznajem – ne smem. Moram da zaćutim od stida i da Nikolu ostavim bez odgovora.
Pre izvesnog vremena boravio sam desetak dana u Sloveniji. Neka mi bude oprošteno, zavideo sam Slovencima. U svakom trenutku i na svakom mestu mogao sam da se uverim koliko oni vole i čuvaju svoju zemlju. Bio sam uporan da na šetačkoj stazi na Bledu, na raskrsnici ispred seoske kafane u selu Rognik, na ogromnom parkingu ispred tržnog centra u Ljubljani, u okolišu vinarija na Goriškim brdima, ili ma gde, pronađem na zemlji makar jedan bačeni pikavac ili zgužvanu limenku. To mi nije pošlo za rukom. Shvatio sam da oni paze i poštuju svoju zemlju, da joj ugađaju, da su joj zahvalni i da je neguju.
Oni žive od svoje zemlje, od pašnjaka na kojima pasu njihove krave koje im daju mleka, kojim hrane svoju decu, od čistih šuma, bistrih reka, jezera i planina koje opsedaju ljudi što tu dolaze da se odmore i napune dušu i pogled, i koji su spremni da to dobro i lepo plate.
Pitam se koliko je miliona evra potrošilo nadležno ministarstvo, na čijem čelu je mlađani ministar rodom iz Subotice, za kampanju ,,Očistimo Srbiju”, koja je protutnjala pre izvesnog vremena – više u našim medijima nego u realnom životu? I koju više niko ne pominje. Slutim i znam koja je kampanja sada na redu. Što joj više idemo u susret sve su nervozniji i uznemireniji prepoznatljivi likovi naše stvarnosti koji će uskoro da nam se nasmeše sa panela gradskih bilborda i postera zalepljenih po selima, na betonskim banderama širom Srbije. Idemo u susret novoj budućnosti – hoćemo li biti bolji i lepši?
Radoš Bajić
objavljeno: 25.02.2011.
