Izvor: Politika, 02.Dec.2012, 23:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ode mladost kao voz
Žitelji Nakučana se, zbog starosti, ne posećuju; razgovaraju vičući s brda na brdo, pa im je to prešlo u naviku
Rudnik – Naiđete li na čoveka koji viče kad govori, znajte da je iz Nakučana, rekoše nam u ovom selu i objasniše. Kuće raštrkane, podaleko jedna od druge, pa ono malo starijih žitelja što je u selu ostalo nije kadro da se međusobno posećuje da bi se o koječemu dogovorili, već se dovikuju s brda na brdo. Navikli tako, pa i kad se sa nekim susretnu, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << preglasno govore.
Pedesetogodišnji predsednik mesne zajednice Milan Marković je skoro najmlađi u Nakučanima, selu na rudničkim obroncima. Kažemo „skoro”, jer...
– Od mene su mlađi samo jedan osnovac i jedan srednjoškolac, i oni su sva naša omladina. Nikad nismo imali školu, išli smo u susedni Šilopaj, a otkad je, pre desetak godina, ta škola ugašena, naši đaci uče u Gornjem Milanovcu. Po popisu od pre 45 godina, u Nakučanima je živelo 250 duša, sada ih je 67, najmalobrojniji smo i najstariji među 62 sela opštine – kaže Marković.
Nema škole, nema prodavnice (idu u Vrnčane), nema crkve (u Ljutovnici je), nema autobusa (peške do Šilopaja ili Ljutovnice). Jedino oronula zgrada železničke stanice, sa ćiriličnim i latiničnim natpisom imena ovoga mesta, odoleva zubu vremena, podsećajući na prošle dane.
– Kroz selo je, do 1969. godine, prolazila pruga uskog koloseka, vozovi su išli ka Beogradu ili, u suprotnom pravcu, ka Sarajevu. Imali smo i lokal za Milanovac, Čačak i Ljig. Kada je kroz selo prolazio poslednji „ćira”, ljudi su plakali. Slutili su da bez voza neće biti ni Nakučana, kao što ih i nije. Živeli smo od pruge – govore nam supružnici Gordana i Mladen Zarić koji nas, kad im banusmo u avliju, izljubiše. Dve kćerke su u jednom podaljem gradu, retko dolaze, uopšte im retko ko navrati, pa se svaki namernik dočekuje kao najrođeniji, jer su željni naroda i razgovora.
Dok je bilo „ćire”, bilo je i života, ljudi, prihoda. Neki Nakučanci su radili u železničkim uniformama, drugi su vozom putovali na posao u milanovačka preduzeća i vozom se kući vraćali, žene su, petkom i nedeljom, vozom odlazile na gradsku pijacu s belim mrsom, utovljenim pilićima i jajima, a uveče se vraćale s praznim korpama i loncima, ali s punim novčanicima. Zarađivalo se i kućilo u selu. Đaci su išli „ćirom” u milanovačke škole i stizali za sunca kući da pomognu roditeljima, nisu iznajmljivali stanove u gradu.
Otkako ode voz, odoše i ljudi. Istina, vikendom, dođe pokoji naslednik u selo da obiđe očevinu, za založi vatru na starom ognjištu; bude malo i ode.
– Najviše nas se sakupi na sahranama, pošto jedva pamtimo kad je poslednja svadba bila. Tad se na groblju susretnemo, izrazgovaramo i raziđemo do iduće sahrane. Jedno veselje, svadba ili babine, bilo bi danas prava atrakcija za selo. Najcrnje je kad „sneg padne i drumi zapadnu”, kao prošle zime. Nema ko da čisti smetove, nikud da odemo, niko da nam dođe. Za desetak godina, jedva će u Nakučanima ostati pokoji odžak da se puši – prognozira predsednik mesne zajednice.
B. Lomović
objavljeno: 03.12.2012.
