Izvor: Blic, 01.Mar.2002, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Od uzbuđenja sam dobio aritmiju
Od uzbuđenja sam dobio aritmiju
Toliko sam uzbuđen da sam dobio aritmiju, i imam je već danima. Kažem ženi da sam bolestan i da mi srce ne valja, a ona mi dijagnostikuje da je to, bogami, trema. Zaista, više sam uzbuđen nego pred premijeru - rekao je Vlastimir-Đuza Stojiljković, dobitnik prestižne glumačke nagrade za životno delo 'Dobričin prsten', pred sam početak svečane dodele na velikoj sceni 'Ateljea 212'. A u bifeu ovog pozorišta vrcale su čestitke, ali i >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << dosetke kada je laureat ušao.
Objašnjavajući razlog tolikog uzbuđenja, popularni Đuza kaže da je na premijere nekako svikao i oguglao.
'A na nagrade nisam. Jednostavno, malo sam ih dobijao, a da vam pravo kažem, nisu me ni zanimale. Zato je ovo za mene jedna velika stvar i zato sam toliko uzbuđen. To se dobija jedanput u životu, i gotovo.
U 'Ateljeovom' bifeu bilo je puno šale na račun činjenice da ste vi dobitnik 'Dobričinog prstena'. Neko je čak rekao: 'Čik da vidim tog ko će da pobroji sve Đuzine uloge'...
- Bilo ih je zaista puno... Da li vi znate koliko ste uloga odigrali?
- Ne, ne znam. Znam samo da sam, primera radi, ove godine imao pet premijera, a ovo mi je šesta. I onda se to sve nekako pomeša čoveku u glavi. U stvari, možda ne treba toliko raditi. Međutim, znate kako je, predstave ne žive dovoljno dugo i onda se ispostavi da jedna sustiže drugu i da se stvari preklapaju. Koju ulogu bismo mogli izdvojiti kao lik koji najviše liči na Đuzu kakvog samo vi poznajete?
- Svaka od mojih uloga po malo liči na mene, jer je ja nekako privučem sebi. Sa Mucijem Draškićem sam, na primer, radio dosta sjajnih uloga. To su Pekićevi 'Generali', 'Šuma' Ostrovskog, Bulgakova... I sad igram Šajloka kod njega. To je jedna od najbogatijih uloga koje sam do sada dobio. Ako napravim nešto od nje - biće to dobra stvar. A ako ne napravite?
- Ništa. I kod Brace Petkovića, na njegovoj sceni 'Garaža', imao sam dve sjajne uloge, barem za mene su sjajne. Gore u Beogradskom dramskom pozorištu jedna od onih koje rado pamtim je predstava 'Sporting lajf'. Bio je to divan komad. Igrali smo ga stotinak puta, i eto... Zašto ste iz svog bogatog opusa izdvojili baš te predstave, baš te uloge ?
- To su jedini likovi koji su naši ljudi, Srbi ako hoćete, koje sam igrao. Uglavnom igram neke strance (smeh). Pa, majku mu... Ovde u 'Ateljeu' sam samo, valjda, jednom igrao Srbina. Čak i u komadu Duška Kovačevića! Eto, srpski komad, srpski pisac, a igrao sam Grka (smeh), dođavola! Dakle, 'leže' vam stranci?
- Nemam pojma. Verovatno ne ličim na Srbina. Ili oni tako dele uloge, ne znam. Kad smo već kod Srba i njihovih manira, nedavno su se ljudi ovde zabavljali jednom, rekli bismo tipično srpskom dosetkom. Govorim o 'falsifikatu' naslova vašeg intervjua datog 'Blic Newsu' u kojem se kaže da za državu ne biste poginuli, ali za onu žensku stvar da...
- Samo je pridodat taj drugi deo. On je kumovao tome (pokazuje na Mucija Draškića), jer oni stalno na to misle. Ja, ne. Ja ne! I to su tako vešto uradili da su se ljudi iskreno čudili i padali u nesvest. Naleteo je 'na minu' čak i veliki mangup Dragan Nikolić. Savio se od smeha, rekao mi da nisam normalan i pitao me jesam li bio cirke. I, šta ste mu odgovorili?
- Rekao sam mu ono što je istina, a to je da nisam bio cirke kada sam davao intervju. Ma, zaista je bilo veselo... Slažete li se sa onim što stoji u naslovu?
- Ne. Ni sa prvim, ni sa drugim delom. Postoji li, ipak, nešto zašta biste dali život?
- Ne. To niko ko iole razmišlja ne bi uradio. Nego to sa davanjem života za ovo ili za ono su sve neke floskule i parole. Nije floskula da ste za ovu priliku sašili novo odelo i to posle dosta godina?
- Da, posle dvadeset godina. Pa, nikad i ne nosim odela. Više volim majice i džempere, to nosim i na probu i na predstavu. Samo političari stalno nose odela! A vi kao da nikako ne biste da se identifikujete sa njima?
- Nikada. Nikada! Jedino se slažem sa njima što traže da jedu kolače u Skupštini. To im nedostaje?!? Pa, nek kupe čokoladu (psovka), pa nek jedu ako im već pada šećer. Zar ne?! Ko nas pita ovde kad probamo: 'Izvin’te, hoćete li nešto slatko?' Slovite za duhovitog čoveka...
- Ne, nisam... Htedoh da pitam jeste li i privatno takvi?
- Žena mi često kaže: 'Ma reci nešto'. A ja samo ćutim. Posle mi prebacuje kako sam samo za spoljnu upotrebu. Kad smo već pomenuli Skupštinu, kako vi vidite razvoj ove naše stvarnosne priče?
- Izbegavam da mislim o tome. Zašto?
- Zato što smo nedorastao i nepolitičan narod. Mi smo ljudi koji dva veka ne mogu da naprave državu!!! Nije reč samo o političarima, nisu oni jedini krivci jer njih bira narod. I uvek smo mi kao glavni i nasrćemo na najjače. Izginuli smo u Drugom svetskom ratu, izginuli sada, a sve, u osnovi, zbog gluposti. Bugari, na primer, nisu, nisu ni Grci, a imaju svoje države. Šta biste rekli nekom mladom čoveku koji počinje da se bavi glumom?
- Da je ostavi što brže može jer ga čekaju teške stvari. Zapravo, tu čovek nikada ne zavisi od sebe nego od drugih. Možete biti vredni, radni, talentovani, ali ako nemate sreće - propala stvar. Verovatno to važi i u drugim poslovima, ali u glumi je jako važno. Jeste li je vi imali?
- Jesam. I previše. Nisam prepoznavao u sebi neke velike mogućnosti i nisam obraćao neku naročito veliku pažnju na karijeru. Ima ljudi koji se od početka, od mladosti grčevito za nju bore. Nije me to zanimalo. Ja sam prosto radio, pa kako padne. Očigledno je 'palo' dobro?
- Jeste. I to je sreća. Tatjana Nježić
