Izvor: Politika, 11.Apr.2012, 01:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Od problema ka rešenju
Veliki broj naših kulturnih institucija je zatvoren. Nekoliko fizički, ali većina simbolički
Istraživanja o mladima Zavoda za proučavanje kulturnog razvitka još jednom su nas podsetila na tužno stanje u našoj kulturi. Mladi u Srbiji retko čitaju knjige i još ređe posećuju kulturne institucije, svoje slobodno vreme provode pred televizorom ili kompjuterom. Mediji su o rezultatima istraživanja izveštavali pod sledećim naslovima: „Mladi nezainteresovani za kulturu”, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << „Knjige čitaju samo kad moraju”, „Kafići važniji od filma i knjige”. Međutim, iako smo navodno zaprepašćeni, nas to u suštini ne iznenađuje. Zašto? Zato što smo navikli na takvo tumačenje situacije u kulturi. Ko ne valja? Mladi. Zašto? Zato što su nezainteresovani. Šta može da se uradi? Ništa.
Ali takvo tumačenje nas upravo sprečava da se pomerimo sa nulte tačke. Reakcije na rezultate istraživanja su još gore od samih rezultata! Da li je to zaista cela slika? Nije, a na to ukazuje i samo istraživanje koje nudi čitav niz mogućih uzroka problema, ali se o tome ne piše. Naše kulturne i obrazovne ustanove uporno koriste zabeleženu nezainteresovanost mladih (i publike uopšte) da pravdaju prazne ustanove kulture. U našem društvu dominiraju priče u kojima su mladi negativni likovi. Slažem se, mnogi mladi su danas pasivni, neki su nasilni i neobrazovani, ali to nije cela slika.
Veliki broj naših najznačajnijih kulturnih institucija je zatvoren. Nekoliko fizički, ali većina simbolički. Programi su neprilagođeni, ne koriste se savremene tehnologije, saradnja sa školama ne postoji, kao ni s mladim umetnicima. Kvalitativna istraživanja koje sam nedavno sproveo ukazuju na potpunu eroziju poverenja i zainteresovanosti kulturnih institucija za svoju publiku. Mladi i kulturne ustanove žive u dva paralelna sveta. U našem čitavom kulturnom sistemu postoji jedna vrsta ideologije samodovoljnosti u kojoj je svako okrenut samom sebi.
S druge strane, svedoci smo naleta interaktivnih, participativnih, na zajednicama zasnovanih (eng. community-based) metoda i tehnika koje koriste muzeji, galerije, pozorišta i kulturni centri u svetu ne bi li učinili svoje sadržaje relevantnim i aktuelnim. Internet sa svojim multimedijalnim, nehijerarhijskim i interaktivnim potencijalima nudi nezapamćene mogućnosti prezentacije, povezivanja i kreiranja virtuelnih i stvarnih zajednica. U centru tih zajednica mogu da budu i umetnička dela, umetnici i kulturne institucije.
Međutim, neko mora da napravi iskorak. To nisu mladi. Bilo bi lepo da jesu, gotovo filmski i romantično, ali koliko je realno? Taj korak, kao agensi promene, moraju da naprave kulturne institucije. One moraju da izađu iz svojih zidova i zidina i pronađu nove načine da kulturno nasleđe i savremeno stvaralaštvo predstave novoj mladoj publici na njima prijemčiv način. Istovremeno treba da pruže podršku, uključe i učine vidljivim stvaralaštvo mladih. Ako se osam odsto srednjoškolaca u slobodno vreme bavi umetnošću, a 0,3 procenta rado posećuje kulturne institucije (iz pomenutog istraživanja), onda je to alarmantan podatak za sve zaposlene u kulturnim institucijama u našoj zemlji. Bavljenje mladima, i šire, publikom, mora da postane prioritet. Jedino tako možemo da vidimo kako kultura i umetnost ponovo postaju značajne društvene teme za koje ćemo svi biti zainteresovani.
Za kraj: mislim da su pomenuta istraživanja veoma značajna, ali nisu dovoljna. Jer ni kulturnim organizacijama nije lako. Nedostaju im savremena, praktična saznanja i iskustva. Zbog toga su nam potrebna drugačija istraživanja, eksperimenti i kolaborativne akcije i projekti koji se ne bave samo mapiranjem stanja i problema, već koji nude rešenja. Međutim, pretpostavka razvoja kulture je otvoreniji stav, spremnost na saradnju i inovacije kulturnih institucija, ali i promena ukupnog diskursa o mladima i stanju u kulturi.
*Asistent na Fakultetu za sport i turizam u Novom Sadu
Goran Tomka
objavljeno: 11.04.2012
