Izvor: Politika, 28.Nov.2012, 16:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Od presude do krize
Posledice ove presude prevazilaze odnose Srbije i Hrvatske i imaju neposrednog uticaja na odnose na „zapadnom Balkanu“, ohrabruju separatizam i udaljavaju i Srbiju i druge zemlje regiona od Evropske unije
O oslobađajućoj presudi Haškog tribunala u procesu hrvatskim generalima gotovo da je rečeno sve što je imalo da se kaže. Presuda je izazvala eksploziju oduševljenja u Hrvatskoj i ogorčenje u Srbiji, ponovo rasplamsala nacionalne strasti, dovela do zahlađenja odnosa >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << između Beograda i Zagreba i destabilizovala odnose na zapadnom Balkanu. Razlog zbog koga ova odluka, koja je podelila i sudsko veće, ima takve posledice krije se u uverenju s obe strane srpsko-hrvatske granice da je njome doneta i konačna presuda o uzrocima i odgovornosti za građanski rat u Jugoslaviji. Za Hrvatsku, ona je konačna potvrda teze o „domovinskom ratu“, tj. oslobodilačkom karakteru rata koji je vodila devedesetih godina. U Srbiji, gde se veruje da je povod rata bio separatizam zapadnih republika koji je razbio zajedničku državu i ugrozio tekovine vekovne borbe za oslobođenje, presuda je dočekana kao konačna potvrda da je Haški tribunal instrument antisrpske politike sila koje su razbile Jugoslaviju.
Iz takvog ugla, posledice ove presude prevazilaze odnose Srbije i Hrvatske i imaju neposrednog uticaja na odnose na „zapadnom Balkanu“, ohrabruju separatizam i udaljavaju i Srbiju i druge zemlje regiona od Evropske unije. Ona, prema ovakvom viđenju, ugrožava krhke odnose tri etničke zajednice u Bosni i Hercegovini, povećava albanske ambicije na Kosovu i u Makedoniji i ugrožava međunacionalne odnose u Srbiji. Događaji koji su usledili poslednjih dana kao da potvrđuju ova strahovanja koja bi oslobađajuća presuda Ramušu Haradinaju dalje učvrstila. Posledice bi bile prekid pregovora između Beograda i Prištine i dugotrajan zastoj u odnosima između Srbije i Evropske unije, ali i pogoršanje ukupne situacije u regionu, novu plimu nacionalizma i krah politike EU prema zapadnom Balkanu koji još uvek nije prevazišao posledice raspada Jugoslavije i decenije građanskog rata.
Prva žrtva takvog scenarija bili bi pregovori između Beograda i Prištine pod pokroviteljstvom Evropske unije. Presuda Haškog tribunala izazvala je talas protesta u Srbiji i dalje produbila ionako poljuljano nepoverenje srpskih partija i javnosti prema EU. Ulje na vatru dolivaju i izjave prištinskih zvaničnika, podizanje spomenika poginulim pripadnicima tzv. oslobodilačke vojske Preševa, Bujanovca i Medveđe tokom sukoba 2001. kao i manifestacije u Makedoniji, na Kosovu i u Albaniji povodom „Dana zastave“, najvećeg albanskog nacionalnog praznika, kojim se ove godine obeležava i sto godina od nastanka albanske države. U uzavreloj atmosferi prostor za pregovore će biti sasvim sužen i svaki mogući ustupak srpske ili albanske strane protumačio bi se kao „nacionalna izdaja“. Čak i ukoliko bi se pod pritiskom EU i SAD pregovori nastavili, pregovaračima bi bilo veoma teško ako ne i nemoguće da ubede svoju javnost u njihovu svrsishodnost i nepristrasnost posrednika.
U podjednako nepovoljnoj situaciji našla bi se i EU koju bi ovaj scenario suočio s mogućim fijaskom politike koju je vodila na zapadnom Balkanu tokom prethodnih deset godina. Još od samita u Zagrebu i Solunu, njena okosnica bila je ideja da „evropska perspektiva“, tj. izgledi ovih zemalja za priključenje Uniji, smanjuje napetost u regionu i nju je napredak u odnosima Srbije i Hrvatske poslednjih godina učvrstio. Otopljavanje između dve zemlje u Briselu je protumačeno kao potvrda da politika EU daje rezultate ne samo u tzv. dejtonskom trouglu (Srbija, Hrvatska i Bosna i Hercegovina) nego i otvara mogućnost popuštanja i pregovora između Beograda i Prištine koji bi uticali i na smirivanje etničkih napetosti u Makedoniji od čije stabilnosti zavisi i ravnoteža na jugu Balkana. To je bio i razlog zbog koga se u pojedinim evropskim prestonicama (u Parizu i Londonu, na primer) verovalo da bi Hrvatska i Srbija trebalo istovremeno da uđu u EU čime bi se stvorili uslovi i za normalizaciju u Bosni i Hercegovini, a time i povećali izgledi za prijem i nje i ostalih zemalja regiona u Uniju. Čak i kada se to pokazalo nemogućim zbog situacije na Kosovu, ostala su očekivanja da bi već i prijem Hrvatske u Uniju mogao biti motiv ostalim zemljama da nastave proces evrointegracije i relaksiraju međusobne odnose.
Haška presuda i reakcije na nju obaraju ovaj argument, i to u situaciji kada kriza evropske integracije jača u Uniji „zamor proširenjem“ i smanjuje kredibilitet njene politike na zapadnom Balkanu. Verovatno bi u tome trebalo videti motive evropske diplomatije da insistira na nastavku pregovora Beograda i Prištine, uprkos činjenici da ni prva („tehnička“) faza nije donela ohrabrujuće rezultate. Odluka evropskog izaslanika Roberta Kupera da u julu prošle godine ne istraje u rešavanju pitanja carinskih pečata nego da odloži nastavak pregovora za septembar bila je povod da Priština pošalje svoje „specijalce“ na sever Kosova i izazove otpor lokalnih Srba, višemesečne demonstracije, barikade i sukobe sa Kforom. Nastavak pregovora u uslovima krajnje zaoštrenih srpsko-albanskih odnosa zbog toga ne uliva mnogo nade a eventualni neuspeh bi i zapadni Balkan i politiku Unije prema njemu vratio deset godina unazad. I zbog toga je Unija na potezu jer od toga što učini ili ne učini narednih meseci zavisiće i ishod ove krize.
Predrag Simić
profesor Fakulteta političkih nauka
objavljeno: 28.11.2012.
