Izvor: Politika, 21.Dec.2012, 23:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Od azila je gori samo povratak iz azila
Umesto kakve-takve budućnosti, najavljenih, pa brzopotezno odloženih investicija, sve je manje čak i sezonskog angažovanja mladih
Tradicija kod Sandžaklija ima snagu zakona. Za mnoge, deo te tradicije je i seoba u inostranstvo. Na neizvesnom zapadnoevropskom putu, s hiljadu iskušenja, azil je zlehuda karta na koju Bošnjaci sve češće igraju.
Tako je bilo devedesetih, a malo se toga, osim legalnosti, promenilo danas. Naročito, posle uvođenja bezviznog režima. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Staro i mlado, muško i žensko, svakodnevno putuju s tromeđe, iz Novog Pazara, Tutina, Sjenice, Priboja i Prijepolja. Ustreptalo, motivisano i radoznalo, odlaze daleko od rodnog kraja, beže od viška istorije i siromaštva. Samovoljno i nevoljno, okreću leđa kućnom pragu, sandžačkim stazama, bogazama i džadama. Odlaze bez reči, svesni da ne mogu da se zaposle u sad već poharanim kolektivima čije hale pored Raške, Jošanice, Vidrenjaka, Vape i srednjeg toka Lima, uglavnom zvrje prazne. I avetinjski podsećaju na višegodišnji maraton privatnih haračlija, kome nema kraja.
Poharana tromeđa, potencijalni azilanti kažu, nema izvesnu perspektivu. Umesto kakve-takve budućnosti, najavljenih, pa brzopotezno odloženih investicija, sve je manje čak i sezonskog angažovanja mladih, u prosečno najmlađim opštinama u Srbiji – Tutinu (32 godine), Novom Pazaru (33 godine) i Sjenici (37 godina). Nije onda iznenađenje što sandžački mladići i devojke, iz godine u godinu, sve manje haju za nostalgiju. Zbog hronične besparice, većina ima više ljubavi čak i prema ruskom čaju nego zavičaju. Mimo očekivanja, bez smisla i opravdanja, kod tek stasale sajber generacije, blagodareći odličnoj informisanosti, vlada sve veća pomama za stranim jezicima.
Arbajt, arbajt, gotovo refrenski ponavljaju potencijalni azilanti. Budući gastarbajteri, sredovečni ili golobradi, svejedno. Ali jedni i drugi ne kriju da su razočarani ,,što njihov koren za Balkan nije stvoren”. Ne obeshrabruje ih ni neprijatna statistika. Ni rizik da je ove zime deportacija – najbliža orijentacija. Zbog 1.306 zahteva za azil, izbeglički status i supsidijarnu zaštitu, na listi čekanja prednjače sandžački Romi, Albanci iz preševske doline, pa Bošnjaci. Niko od njih ne osvrće se na ksenofobičnu retoriku ili narativ isključivosti, u kojima prednjače termini: integracija, diskriminacija, asimilacija.
Status kvalifikovanih socijalnih slučajeva je sandžačka noćna mora. Obijanje pragova, u potrazi za poslom, definitivno se izjalovilo. Zato najmlađa ovdašnja radna snaga ne krije rezignaciju, očaj i depresiju. Posle usvajanja poražavajućeg saznanja da je ,,od azila, gori samo povratak iz azila”, ovih dana najradije citiraju pesnika Miroslava Antića: ,,Nikad nemoj da se vraćaš, kad već jednom u svet kreneš, nemoj da mi nešto petljaš, nemoj, da mi hoćeš-nećeš…”
Očigledno, na tromeđi, provincija besposlenu mladež ubija. Iskidanu, podeljenu i havarisanu. Valjda zbog toga, na hiljade besposličara, podno i oko Pešterske visoravni, svedenih na prost broj, nikako ne pristaju na zavičajno sažaljenje. Umesto potcenjivanja, radije će u azilante. U samovoljne ili nasilne kolektivne zatvore. Jer, ubeđeni su da su čuda moguća jedino kad se u njih veruje.
Tada će biti, kažu, što biti ne može…
Načelnik stomatološke službe Doma zdravlja Tutin, publicista
Esad Kučević
objavljeno: 22.12.2012.
