Izvor: Blic, 04.Jan.2003, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Obožavam da umirem na sceni
Obožavam da umirem na sceni
Dramski sopran Natalije Ušakove- Šendl, ruske operske pevačice mlađe generacije, beogradska publika mogla je po prvi put da čuje na prednovogodišnjem koncertu Beogradske filharmonije tokom izvođenja popularnih dueta iz Travijate u kojima je nastupila sa baritonom Nikolom Mijailovićem. Nakon tročasovnog koncerta koji je produžen ovacijama publike i sa tri bisa, moglo bi se reći da je Natalija Ušakova fascinirala svojim glasom i stasom i beogradsku >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << publiku baš kao što je to uradila i kad je u pitanju evropska, prelaskom iz Petrograda, nakon udaje, u Grac. Sezona 1999/2000 bila je njena najuspešnija umetnička afirmacija ovenčana angažmanom u čuvenoj milanskoj 'Skali' gde je pevajući 'Travijatu' predstavila Evropi novu generaciju ruske pevačke škole koja nema problema sa prepoznavanjem osnovnih pevačkih manira tzv. belkanta. Natalija se nalazi u najboljoj dobi za jednu pevačicu kad se glas i stas kombinuju u najboljoj varijanti.
'Fascinirana sam beogradskom publikom, ljudima uopšte, koji su jako zanimljivi. Ovo je zaista lep i jedinstven grad na ušću reka u kome se dobro osećam mada po prvi put u njemu boravim odnosno pevam', kaže za čitaoce 'Blica' neposredna i sa mladalačkim sjajem u očima Natalija Ušakova, pre nego što će posle beogradskog koncerta otići da upozna splavove-restorane na rekama grada, jedinstveni 'Beograd na vodi'.
Kako ste se osećali pre dve godine kada ste ispunili san svakog operskog pevača i celu sezonu nastupali u čuvenoj milanskoj 'Skali'?
- Još kao devojčica sa tri - četiri godine, sanjala sam da budem operska pevačica. Volela sam muziku, što se kaže, od kad znam za sebe; još nisam ni prohodala kad sam zaigrala u predstavama sa Deda Mrazom, bila sam dete koje se ne stidi, odgovarala sam na njegova pitanja, a kasnije sam igrala i u pravoj Operi ulogu cigančice koja igra na stolu, baš u 'Travijati'. Svi su mislili da sam prava balerina. Kada sam pošla u školu, u jednoj knjižari našla sam knjigu o istoriji milanske 'Skale', o svim kompozitorima čija su dela izvođena na toj sceni i vrhunskim pevačima kojima je to milansko pozorište donelo slavu. Nedavno sam bila u Petrogradu i uzela ponovo u ruke tu knjigu iz mog detinjstva. Bila sam iskreno začuđena da sam sa mnogim pevačima 'iz knjige' već nastupala na sceni. Bio je to baš neobičan osećaj. U suštini oduvek sam znala da će se moji snovi biti ostvareni, ali kad sam nanovo držala tu knjigu u ruci držala sam svoj san na dlanu, svoj život- kao da je tuđi.
Obično se uz karijeru operske pevačice povezuju raznobojna svetla pozornice, mnogo glamura, cveća i popularnosti a manje se vide naporne pripreme za jedan koncert. Da li je svest o napornom radu bila deo vašeg sna?
- Dok sam spremala jednu od prvih uloga u 'Skali' pomagala mi je proslavljena Galina Višnjevska, još jedna osoba iz knjige koju sam upoznala i sa kojom sam nastupala, koja je tu ulogu naučila ali sticajem okolnosti nije imala priliku i da je otpeva u 'Skali'; ona me je, dok smo vežbale, upitala: 'Znaš li zašto je sav enterijer, nameštaj, zavese, celokupan dizajn 'Skale' u crvenoj boji?' Slegla sam ramenima, zbog umora nisam znala za sebe. 'To je krv operskih pevača pomešana sa znojem i izgubljenim živcima, to njihov rad na kome počiva ta kuća', rekla mi je. Veoma naporno se radi posebno u milanskoj 'Skali', prihvataš repertoar koji ti se nameće, ne možeš da biraš. Taj veliki rad ukršten je sa svakojakim međuljudskim borbama, sa teškim ljudskim odnosima koji postavljaju intrige na prvo mesto.
Na poziv Plasida Dominga nastupali ste u Vašingtonu na jednoj od najpoznatijih američkih scena. Da li postoji razlika između evropske i američke scene?
- Ne bih rekla da postoje neke radikalne razlike između američke i evropske pevačke scene jer postoji zajednička škola pevanja koja je most- 'belkanto'. Plasido Domingo je veliki poznavalac te škole. On može da otpeva bilo koju ulogu, u bilo kojoj operi, bilo kog žanra.
Doskora protagonisti tzv. ruske škole pevanja nisu imali naklonost klasične evropske operske scene. Sa vašom generacijom to se menja, zar ne?
- Kada su zvali ruske pevače u inostranstvo, u suštini, ti pozivi za gostovanje bili su upriličeni samo kada su na njihovom repertoaru bile ruske opere. Smatra se da je ruska škola u odnosu na klasičnu evropsku malo 'preglasna' da se previše 'viče' ili joj zameraju odlazak 'u širinu'. Ali više nije baš tako. Postoji još nekoliko pevačica koje su savladale apsolutno ceo italijanski repertoar i ruska škola više nema nikakvih problema u vezi sa tim.
Da li uloge nalaze vas ili vi uloge? Koji karakteri iz istorije operskog komponovanja najviše odgovaraju vašem karakteru ličnosti?
- Moje najomiljenije uloge, gde se moj i karakter ličnosti na sceni stapaju su one u kojima oduzimam sebi život, umirem od tuberkuloze, doživljavam ludilo (smeh), obožavam da umirem na sceni.
Kako protiče vaš život van scene? Šta vas okupira van nje?
- Veoma volim životinje, mačke, kučiće, miševe, pacove i ostale sitne životnjice ali kako nikad nisam kod kuće, čuvanje nekog od tih stvorova kao kućnog ljubimca ostaje samo želja. Život koji vodim sastavljen je od dva toliko udaljena pola, svetlosti pozornice i mukotrpnog rada tako da svoj život živim zapravo na sceni. Bez obzira što je to za mene tržište, kad govorimo o sezonama operskih kuća čije repertoare popunjavam, ja živim na sceni i žao mi je kad se predstava završi. Upravo spremam uloge Donane, i Džudite Leharove i baš nemam vremena ni minut, moram mnogo da učim. U Beču snimam svoj prvi CD, spremam ulogu Madam Baterflaj u Hamburgu, a 'Pikovu damu' u Hanoveru. To je moj život! Milorad Pavlović
.jpg)
