Izvor: Politika, 29.Dec.2010, 01:19 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Obećanja van vremena i prostora
Širenje optimizma i „pozitivne energije”
Naravno, ponovo se postavlja suštinsko pitanje šta činiti da se intenzitet krize zaustavi i da se ona postepeno prevazilazi. Pre četiri meseca pojavila se publikacija (na čak 370 stranica) pod naslovom „Postkrizni model rasta i razvoja Srbije 2011–2020. godine”, koju je uradio, kako je rekao premijer, tim „najboljih”, „najuglednijih”, „eminentnih” ekonomista koja, uz užasno problematične pretpostavke projektuje >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << prosečnu stopu rasta BDP-a od 5,8 odsto, zapošljavanje 400.000 osoba, prosečan rast investicija po stopi od 9,7 odsto i rast količnika izvoza i BDP sa 27,6 odsto (u 2009) na čak 65 odsto u 2020. godini.
Slično širenje optimizma i „pozitivne energije” dato je i u navedenoj strategiji Demokratske stranke.
Što se tiče tima „najboljih” srpskih ekonomista trebalo bi napomenuti da su glavni projektanti matematičari i da su oni u bližoj i daljoj prošlosti uradili niz sličnih vrlo optimističkih projekcija i sve su imale mnogo sličnosti. Naime, sličnost je to što su za dalje godine uvek bile projektovane više stope rasta i što je sve njih stvarnost surovo demantovala. Zbog toga se mora postaviti pitanje po kom kriterijumu i ko ih je odabrao da urade taj „model” i po kom osnovu premijer o njima izriče tako laskave ocene. Povodom strategije DS-a na čijem se čelu nalazi predsednik stranke B. Tadić i potpredsednik vlade i istovremeno ministar za nauku B. Đelić može se postaviti niz pitanja i ozbiljnih sumnji u objektivnost, a pogotovu u realnost mogućnosti ostvarenja zacrtanih osnovnih ciljeva. Prvo, godinama apelujem da predsednik države, uz maksimalnu saradnju sa najvažnijim naučnim institucijama, pre svega akademijama nauka, okupi ekipu vrhunskih stručnjaka koji bi izradili viziju budućeg društvenog i privrednog sistema koja bi se, nakon svestranog razmatranja, usavršila, u parlamentu konsenzusom usvojila i kasnije dosledno realizovala. Ne sporim vrednost nekih opredeljenja u vezi sa usavršavanjem političkog sistema i jačanjem pravne države, ali stičem utisak da taj tim nije svestan dubine krize koja se ispoljava u vrlo velikom broju segmenata društvenog života, kao što su kriza identiteta zemlje, ustavna kriza, kriza parlamenta, kriza morala na svim nivoima, kriza vrednosnog sistema, kriza poverenja, kriza demokratije, kriza ljudskog kapitala, kriza sela, kriza ogromnog broja gradova i lokalne samouprave, kriza porodice, pa sve do krize kulture, pisanih medija, jezika, pa čak i Srpske pravoslavne crkve. I obećanja iz sfere ekonomije, kao i u slučaju obećanja u tzv. postkriznom modelu su „van vremena i prostora”. Ona podsećaju na obećanja B. Đelića data na savetovanju na Ekonomskom fakultetu u Beogradu krajem 2001. godine, a među njima su se posebno isticali: a) da će Srbija za tri godine ostvariti vrlo visoku stopu rasta i da će postati lider na Balkanu, b) da će se nakon tri godine širom sveta pričati o „srpskom privrednom čudu”, c) da će Srbija do kraja 2004. godine postati kandidat za pridruženo članstvo u EU, a do kraja 2010. verovatno i punopravni član. Zbog svega toga, stičem snažan utisak da je ova strategija kreirana kao deo predizborne aktivnosti DS-a.
Bio bih srećan kao i svi stanovnici Srbije da se ostvare sve najvažnije projekcije iz oba ova dokumenta. Duboko sam, međutim, ubeđen da ne postoje ni teorijske šanse da se to ostvari. Čak sam ubeđen da je veća verovatnoća da se ostvari neki eventualni projekat da Srbija 2018, a pogotovu 2022. godine postane svetski prvak u fudbalu.
Da zaključim: krajnje je vreme da se prekine sa ignorisanjem teške društvene i ekonomske krize i širenjem iluzija da je Srbija izašla iz te duboke krize, jer će u protivnom ona dobiti još dramatičnije razmere, što bi imalo katastrofalne ekonomske i socijalne posledice.
Profesor univerziteta
Mlađen Kovačević
objavljeno: 29.12.2010.
