Izvor: Politika, 28.Maj.2010, 00:43 (ažurirano 02.Apr.2020.)
OSTRVO SA BLAGOM
Zašto naše firme vole Kipar? Nije samo zbog poreza niti klime, ima tu još nečega
Neke stvari se najbolje rešavaju tako što se nikada ne rešavaju. Tako je izgleda i sa dugotrajnom tajnom vezom koja nas spaja sa Kiprom kog sigurno nećemo pamtiti po dobru što se tiče posledica koje je imao za nivo standarda naših građana. Nedavna izjava predsednika Tadića je opet aktuelizovala pitanja društvene odgovornosti naše takozvane privredne elite i sposobnosti države da zaštiti >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << javni interes. Domet te izjave neće biti samo u podsećanju naše zaboravne javnosti već i u pokazatelju da li će iza nje slediti konkretni potezi vlade u zaštiti ekonomije ili će priroda trgovine između vladajućih stranaka svesti odgovornu politiku na nivo izdavanja izjava i saopštenja.
Kao što su devedesetih godina postojali švercerski kanali za robu široke potrošnje koja nije bila legalno dostupna zbog sankcija tako su postojali i švercerski finansijski kanali. Obe vrste kanala je osmislila i patentirala država, samo što je prvi služio za uvoz robe, a drugi za iznošenje državnog novca na privatne račune odabranih. Moguće je naravno da se kaže da su ova dva kanala bila povezana jer se iznesenim sredstvima kupovala određena neophodna roba, ali je nesporna činjenica da su na taj način iz Srbije nestala ogromna sredstva u korist pojedinaca koji su izgleda ostali nedodirljivi jer se svi, nadam se, još sećamo da su neki državni funkcioneri pokušali da pronađu tok novca. Naravno, saopštili su nam da je bilo nemoguće utvrditi te tokove ali bilo bi naivno poverovati u takvu tvrdnju jer je ona došla od istih onih koji su odbili istorijsku ponudu Švajcarske i njenih banaka da nam otvori račune političara SPS-a i JUL-a koji su proneverili novac građana Srbije. Kontinuitet u tim sumnjivim rabotama i dezinformacijama javnosti se i danas vidi kada se saopštava da nigde na svetu nije regulisano pitanje ofšor kompanije, što je daleko od istine. Ko želi, može da pogleda zakone Nemačke, Italije ili SAD u toj oblasti.
Ova tema je od prvorazrednog nacionalnog značaja, jer od nje zavisi odgovor na pitanje da li je ovo odnarođena država čije institucije ne štite javni, već nečije privatne interese po principu ko više ponudi. Kredibilitet države u tom smislu pokazuje i činjenica da je Srbija još 2004. godine donela takav zakon o privrednim društvima koji ne priznaje sedište kompanije po mestu njene registracije već samo u mestu odakle se njom rukovodi kao što jasno piše u članu 16 tog zakona. Pošto se sve fiskalne obaveze regulišu prema stvarnom sedištu kompanije, a ne fiktivnom, jasno je da je svako ko je recimo izbegao plaćanje poreza na kapitalnu dobit, jer je, eto, prodao neko svoje preduzeće (ili na primer banku) posle donošenja ovog zakona učinio privredni prestup ali i ozbiljno krivično delo koje se još uvek može procesuirati.
Zašto naše firme vole Kipar? Nije samo zbog poreza niti klime, ima tu još nečega. Ukoliko pogledate propise koji se dotiču deviznog poslovanja (zakon o stranim ulaganjima) videćete da je Srbija prema stranim firmama majka, a prema domaćim maćehama. Naime, strane kompanije mogu mnogo slobodnije da raspolažu svojom dobiti u pogledu iznošenja iz zemlje, što je navodno legitimisano time da mi moramo da budemo „atraktivna” destinacija za strani kapital. Koliko je to duboko promišljena zamisao pokazuje činjenica da sada postoji tendencija velikog broja malih i srednjih preduzeća da registruju svoju firmu bilo gde van Srbije, bilo to u BiH, bilo u Makedoniji, jer će time dobiti preferencijalan tretman. Ovo je u stvari najnegativniji efekat loše smišljenog i još gore implementiranog poreskog okruženja za strane investicije jer država gubi ogromna sredstva na ime virtuelnih „stranih investitora” koji su u stvari domaće firme. Prave strane investicije se nigde nisu privukle poreskom politikom već infrastrukturom, logistikom i ljudskim resursima. Priču oko autoputeva i železnice dobro znamo a šta reći za ljudski kapital kad naši ministri kažu da navodno kod nas niko ne zna da napravi tunel ili most već se moraju angažovati Kinezi ili drugi strani stručnjaci.
Tvorci ekonomske politike se moraju mnogo odgovornije ponašati prema interesu običnih građana, na čija leđa pada peglanje svih pomenutih državnih gubitaka koje oni nisu u stanju da izbegnu. Ne smeju se pravdati nekakvim rupama u zakonu već sami moraju naći način da primene pravo na najbolji mogući način. Do toga se nažalost neće doći ukoliko se bude nastavljalo sa davanjem izjava da običnog građanina nema zašto da interesuje kurs dinara osim ukoliko je bio neoprezan pa se zadužio u evrima. Sve manja i manja platežna moć građana uzrokovana kursom pokazuje da ovakve izjave nemaju puno veze sa realnošću ali i sa solidarnošću.
Pravni forum
Vladimir Todorić
[objavljeno: 28.05.2010.]
