Izvor: Politika, 04.Maj.2012, 01:18 (ažurirano 02.Apr.2020.)
ON ili JA
Kada govore o liku koji igraju, glumci mu se obraćaju ili sa JA ili sa ON. „Mislim da treba da uradim to i to…” Ili: „On bi trebalo da učini to i to…”, objašnjavaće svoj postupak. To je jasan znak koju su stranu izabrali
Sigmund Frojd zasigurno nije mnogo mario za probleme glume. O tome nema traga u njegovom delu. Ni njegovi sledbenici nisu tu komplikovanu operaciju – prelazak glumca iz jednog u drugi, treći, stoti identitet – posmatrali kao nešto zanimljivo. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Ali zato su oni drugi, teoretičari i praktičari glumačke umetnosti, veoma ozbiljno uzimali u obzir iskustva psihoanalize.
Nije jasno da li je Konstantin Sergejevič Aleksejev (poznatiji po svom umetničkom imenu Stanislavski), kada je početkom dvadesetogveka postavljao temelje današnjeg shvatanja glume, mogao biti upoznat sapsihoanalitičkom problematikom. Ali, ono što je sigurno, u svome kapitalnom delu „Sistem”, u procesu PREŽIVLJAVANJA, kamenu-temeljcu glumačke tehnike koju je zastupao, on je ogroman značaj pridavao – nesvesnom.
Njegov glavni sledbenik, američki glumac, reditelj i pedagog Li Strazberg sa dostignućima psihoanalize bio je očigledno upoznat ali ih nije koristio sasvim stručno.Iako su njegovi učenici, od DžemsaDina, preko Merilin Monro i Marlona Branda, pa sve do Al Pačina i Dastina Hofmana u svoju umetnost uneli nešto što Stanislavski nije poznavao, ipak, prilično je dugačak spisak onih Strazbergovih đaka koji su posle školovanja kod slavnog učitelja imali određene psihičke probleme i neretko završavali tragično.
Ipak, Actors Studio je, zahvaljujući Strazbergovom METODU, postao prava laboratorija izučavanja glumačke tehnike, bitno različita od ostalih američkih škola koje su se zadovoljavale vežbanjem klišea i konfekcijske glume. Ali, istovremeno, bilo je to i mesto prilično nekontrolisanog upada u mozgove polaznika slavne škole. Danas taj Actors Studio ima ogranke po celoj Americi i u Evropi i prerastao je u neku vrstu masovnog proizvođača kvalitetnih glumaca ali tada, na početku, kada je Strazberg bauljao po lavirintima nesvesnog, to je bilo nešto sasvim novo i nepoznato.
Glumac je, naime, morao da razreši osnovnu dilemu: da li je lik koji igra on ili neko drugi. Ukoliko ličnost koju predstavlja sa njim privatno nema veze, koliko god truda on unosio u studiju karaktera i ma koliko detalja uspevao da izmašta, uvek postoji opasnost da ne bude dovoljno uverljiv, da se sredstva koja je upotrebio gradeći svoj lik vide. Ako, opet, onaj koga igra liči njemu kao jaje jajetu, ako je tumač toliko prihvatio tumačenog da je na kraju postao ON, šta onda uraditi sa samim sobom?
Po svoj prilici, kod nekih Strazbergovih učenika tu je nastajao problem. On je od njih tražio da u procesu stvaranja potpuno usvoje lik koji su tumačili a uslov za to bio je da se, na neki način, odreknu sebe. Jedan od puteva je bio da se vraćaju unazad, u što ranije detinjstvo. Navodno, neko od njegovih glumaca uspeo je da se seti i sopstvenog rođenja… Ovo sve se, naravno, odvijalo samo u okviru priprema uloge i u probnoj sali ali biće da se proces nije mogao tek tako zaustaviti. Oni jači su se brzo vraćali sebi ali oni slabiji su, izgleda, bili zbunjeni tim stalnim ulaženjem i izlaženjem iz sebe samog, što je za rezultat imalo niz psihičkih tegoba.
U svom kapitalnom delu „Mit o Sizifu”, u kojem je postavio temelje svoje filozofije apsurda, Alber Kami glumca svrstava među tri glavna manekena apsurda: Sizif, glavom, Don Žuan i on, glumac. Sizif obavlja svoju apsurdnu radnju, uporno kotrlja kamen uz liticu iako dobro zna da će se stena ubrzo survati u podnožje i da mu predstoji ponovni, beznadežni trud. Don Žuan ide od žene do žene u potrazi za ljubavlju iako, poznajući pre svega sopstvenu prirodu, zna da je nikada neće pronaći. Glumac ide iz lika u lik tražeći sebe, bez mnogo izgleda da će u tome uspeti jer se to – ko je on – negde u međuvremenu zagubilo…
Razvoj glumačke pedagogije je našao načina da se iz lavirinta, u kome se putevi neprestano račvaju na „on” i „ja”, nekako izađe. To više nije tako traumatično i pogubno kao u Strazbergovo vreme. Iako za mladog glumca na početku prelazak iz jedne kože u drugu svakako predstavlja veoma dramatičan trenutak, do toga se stiže postepeno, kroz niz vežbi koje u početku više liče na dečju igru i tek vremenom postaju ozbiljni zahvati.
Ipak, onaj ko ima posla sa glumcima primetiće nešto što ljudima van profesije može predstavljati nevažnu sitnicu. Kada govore o liku koji igraju, glumci mu se obraćaju ili sa JA ili sa ON. „Mislim da treba da uradim to i to…” Ili: „On bi trebalo da učini to i to…”, objašnjavaće svoj postupak. To je jasan znak koju su stranu izabrali. I taj izbor ostaje zauvek.
Goran Marković
objavljeno: 04.05.2012.
.jpg)
