Izvor: Politika, 06.Avg.2010, 02:08 (ažurirano 02.Apr.2020.)
O senci
Da bi mogao da pronikne u najdublje ponore ljudske prirode umetnik ima samo jedan putokaz – sopstvenu dušu
U vezi sa umetnikompostoji jedna predrasuda. Kao: što veći stvaralac – to bolji čovek. Kada, međutim, začeprkate malo po svetu u kome se kreću umetnici ono što vas tamo očekuje jeste gorko saznanje da ste u velikoj zabludi.
Sto puta sam se posredno i neposredno uverio kako među vrhunskim umetnicima, ljudima raskošnog dara i velikih sposobnosti ima >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << jako mnogo onih sa lošim karakterom, nakaznim osobinama i sramotnim navikama. I obratno, da među onima koji imaju jako pozitivne osobine i zrače vrlinama ima, nažalost, mnogo onih koji nemaju ni trunke talenta.
Postoje, prirodno, sasvim ispravne i čestite ličnosti kojesu istovremeno i uspešni umetnici. Ali nisu svi takvi, u tome je stvar! Prvi zaključak koji se nameće jeste da kod umetnika treba razlikovati delo od ličnosti. To je sasvim legitimno. Kada jednom raskrstite sa mogućnošću da vaš omiljeni pisac, glumac ili muzičar privatno nije nimalo uzorna osoba bićete oslobođeni iluzija i neprijatnih iznenađenja. Jer, može se desiti da kad-tad naletite na njega lično, ili na nešto što svedoči o njemu, što će vas grdno zapanjiti i potpuno poraziti.
To ne bi bioproblem kada se od umetnika ne bi očekivalo da stvaraju dela koja u nama bude osećanje lepog, uzvišenog, idealnog. Dešava se da, kada pogledate neku pozorišnu predstavu ili film, imate utisak kako je autor ispričao baš ono što vi osećate, da je zavirio u vašu dušu. Čitajući dobru knjigu, ponekad vam se učini da je pisac citirao vaše misli. Slušajući omiljenu muziku, prepuštate se skladu koji se čini da je samo vaš. A onda vas neretko čeka šok: autor ne samo da ne liči na vas, već predstavlja osobu koje biste se postideli ili biste je najradije prezreli!
Gde je greška? U umetniku ili vama? Rekao bih da greške, zapravo, nema. Tu se samo radi o fenomenu koji Jung naziva Senka. Govoreći o arhetipovima, ugrađenim u čovekovu psihičku prirodu, Jung, pored Anime i Animusa, na prvo mesto stavlja baš nju – Senku. Najkraće rečeno, to je „naša druga strana, koja je iz moralnih, estetskih ili iz bilo kojih drugih razloga odbačena od naše svesti kao neprihvatljiva, jer se suprotstavlja svesnom principu, nije ništa drugo nego jedna ili više od onih inferiornih funkcija koje zajedno sa dominantnim predstavljaju osnovu psihičkog života“(,,Psihoworld“). „Svako je progonjen od svoje Senke i što je ona manje otelotvorena u svesnom životu individue, utoliko je crnja i gušća”, kaže Jung. A umetnik je sa njom suočen svakodnevno, svakog minuta, takoreći. Zašto? Zato što mu je to posao. Stalno suočavanje sa sopstvenim nesvesnim je deo stvaralačkog procesa, moglo bi se reći, njegova „radna obaveza“.
Jung, međutim, ne smatra da Senka predstavlja uvek nešto negativno za ličnost. Suočiti se sa Senkom znači bespoštedno i kritički postati svestan svoga bića. Da bi mogao da pronikne u najdublje ponore ljudske prirode umetnik ima samo jedan putokaz – sopstvenu dušu. A na svom putovanju prva stanica na kojoj će se zaustaviti biće baš ona – Senka.
Senka je često sadržana u samom umetnikovom delu. U njemu nas autor suočava sa tamnom stranom nekog lika, sumornim slikama, mračnim događajima, dramatičnim zvukovima. Ali, stvarajući svoj artefakt, koji u suštini nije ništa drugo do produkt umetnikove mašte (dakle, obična izmišljotina), on ne govori ni o čemu drugom do – o sebi. Suočava se sa Senkom, osvešćuje je. S jedne strane, to je grdna muka koja ponekad prilično boli, ali sa druge, nešto što on mora da učini, što je neminovno.
Često je taj sudar do te mere snažan i sam po sebi dramatičan da iscrpljuje umetnikove mogućnosti da to isto učini i sa sopstvenim životom. Uprošćeno, to znači ovo: on je sve što je mračno u njemu prikazao u svome delu i nema više potrebe (snage) da to isto ponovi sa svojom svakodnevicom. Veliki umetnici neretko su bili čudaci, pijanci, zloće, pakosnici, cicije, sujetne budale, prevaranti, patološki ljubomorne osobe, kleptomani i šta sve ne još, ali su stvarali brilijantna dela koja su po svemu bila i ostala uzor ljudskosti.
Zato smatram da niko neće pogrešiti ako jednog velikog stvaraoca amnestira, oprosti mu sve tamne strane njegove ličnosti. Jer one su prisutne i u vama, samo što vaš posao nije da ih iznosite na videlo…
Goran Marković, reditelj
objavljeno: 06/08/2010
