Izvor: Politika, 09.Avg.2014, 11:52 (ažurirano 02.Apr.2020.)
O putovanju, samoći i mimoilaženju
Na temeljima najvećeg hrama knjige u našoj zemlji, koji su Nemci srušili u bombardovanju Beograda 1941. godine, na Kosančićevom vencu, na druženje sa književnikom Draganom Velikićem došli su mnogobrojni poklonici pisane reči, ali i njegove kolege po peru, među kojima je bio i Ljubivoje Ršumović.
Da bi dočarali atmosferu kao da o knjigama, ljudskim sudbinama i stvarima iz običnog života pričaju u ambijentu porodičnog doma, domaćini iz Narodne biblioteke, koji priređuju >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << „Veče na Kosančiću” doneli su osim udobnih stolica i sobnu lampu. Ugođaj za druženje bio je potpun, samo su smetali komarci. Napadali su posetioce, a nisu štedeli ni gosta – Velikića, ni Milenu Đorđijević, iz Narodne biblioteke, koja je vodila program.
Komarci nisu marili za bonton, pa su učesnike ometali u izlaganju, sve dok jedna sugrađanka piscu nije poklonila sprej „autan” pred kojim krilati nezvani gosti posustaju.
Velikić je čitao odlomke iz svog do sada neobjavljenog romana „Islednik”, ali je književno veče dobilo svoj pravi začin književnikovim osvrtom na putovanja, samoću i ljude beskućnike.
– U Nemačkoj se za beskućnike kaže „oni koji su odustali”, ali beskućnici nisu u svakom pogledu ljudi kriminogene strukture. Kapitalizam je surov i on je mnoge poštene i vredne ljude ostavio bez kuće, jer su propale banke i firme, a tu su i krediti koje ljudi nemaju od čega da vrate jer se bore čak i za koru hleba – pojasnio je Velikić i poručio da u životu ne treba odustajati. Samo se odustaje kad je smrt neminovna, ali to je kad se život ugasi u svom prirodnom toku – zbog starosti.
Putovanja su za ovog pisca izazov. Čovek, prema njegovoj oceni, stalno putuje. Putovanje je, kaže, u svakoj osobi. Za to nam nije isključivo potreban pasoš.
– Evo, putujemo i mi dok pričamo, a ne mičemo se sa stolica, jer putujemo kroz naš razgovor i kroz naše misli – ocenio je Velikić, ponovio da samo u smrti nema putovanja i dodao da i kada bi uzeo samo jednu reč da opiše svoje pisanje, ta reč bila bi – putovanje.
Zamoljen da protumači svoje viđenje osame, on je rekao da je i ova pojava bitna ljudima u određenoj meri.
– U Beču postoje kafei gde se, za razliku od kafića, ne sluša muzika, već gost za stolom sedi i čita novine u tišini. On je sam, ali je ujedno u društvu sa drugim ljudima, koji su takođe sami, ali gledaju u sebe – ističe Velikić.
Na opasku Milene Đorđijević da je tako osamljen čovek, ako počne sam sa sobom da priča, na putu do ludila, Velikić se trgnuo: – Ma kakvi, pa pričati sam sa sobom je jako lepo. Ja i te kako pričam sa sobom kada sam sam to činim naglas, a u gužvi se prepustim pričanju u sebi – priznaje umetnik, a njegova iskrenost nasmejala je publiku.
I za kraj, iz publike je stiglo pitanje: – Da li je vaša proza – proza mimoilaženja?
Književnik je odgovorio: – Prisetite se samo koliko ste se puta pre susreta sa vama važnim osobama mimoišli. I u tome je draž života.
A. Kurteš
objavljeno: 09.08.2014.
