Izvor: Politika, 10.Nov.2011, 00:23 (ažurirano 02.Apr.2020.)
O pravom meceni
Haši disidenti nisu više oni koji su protiv vlasti već oni koji su izvan stranaka, nezavisno od toga kakve stavove imaju
Slavoj Žižek je napisao kako je SFRJ zahvaljujući svom labavom socijalizmu i blagoj represiji prema disidentima došla u situaciju da se posle sloma jednopartijskog sistema jako teško mogu utvrditi krivci i napraviti čisti računi pa je stoga i proces tranzicije bio usporen. Iako ne osporava da je takva politika omogućila znatno udobniji život nego u >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << drugim zemljama koje su bile pod većim uticajem SSSR-a, smatra da je to na duže staze u političkom smislu bio hendikep za naše društvo.
Jedna od nepromenjenih tradicija koje su preostale od SFRJ jeste subvencionisana kultura koja je još uvek više u vezi sa stranačkim previranjima nego sa umetničkim tendencijama i društvenim potrebama. Institucije su i dalje u kadrovskom smislu vezane za stranke i samim tim svaki politički događaj, kampanja ili peticija gde umetnici uzmu učešće podrazumeva da će njihov angažman biti naplaćen kroz državne subvencije. Iz SFRJ smo, međutim, nasledili to da umetnik ne mora isključivo da bude na pobedničkoj strani, čak i podrška jakoj opozicionoj stranci donosi izvesnu korist. Otud, naši disidenti nisu više oni koji su protiv vlasti već oni koji su izvan stranaka, nezavisno od toga kakve stavove imaju.
Evo zato lepe prilike da se setimo jedne dirljive priče o pravom meceni iz sveta politike koji je na jedan neobičan način želeo da stimuliše umetničko stvaralaštvo.
Šin Sang Ok je bio južnokorejski filmski reditelj. Posle umetničkih studija u Japanu vraća se u Koreju i pedesetih i šezdesetih godina učestvuje u tzv. Zlatnom razdoblju tamošnje kinematografije. Dolaskom vojne diktature, Šin kreće da niže neuspehe, a na ličnom planu doživljava brodolom i razvodi se od svoje supruge – najpopularnije južnokorejske filmske dive tog doba Šoi Eun-hi.
Godine 1978, tokom diktature generala Park Čung Hija, Šin biva primoran da zatvori svoje preduzeće, a Šoi dobija ponudu da snima film u Hongkongu. Prilikom odlaska na pregovore Šoi nestaje u Hongkongu. Šin odlazi da je nađe da bi i sam ubrzo bio kidnapovan.
Ubrzo se ispostavlja da razlog otmice nije finansijske već umetničke prirode – oteo ih je Kim Džong Il, tada još uvek samo sin i desna ruka Velikog vođe Kim Il Sunga, sa idejom da oni za njega snimaju kvalitetne filmove koji će oživeti severnokorejsku kinematografiju i podići ugled ove države u svetu. Isprva, Šin odbija da režira za Kima i biva poslat na prevaspitavanje u radni logor posle kog pristaje. Na Kimovu sugestiju, Šin se ponovo ženi Šoi, i kada već dve Koreje nisu ponovo ujedinjene, barem su ponovo venčani najveći reditelj i najveća diva tog vremena.
U severnokorejskom periodu, Šin radi na nekoliko projekata od kojih je najpoznatiji Pulgasari, severnokorejska parafraza Godzile sa kojom je Kim Džong Il želeo da u formi populističkog filma afirmiše svoju ideologiju. Ipak, prilikom posete Beču 1986. godine Šin i Šoi uspevaju da umaknu svojim čuvarima i dobiju politički azil u Americi.
Amerikanci daju azil Šinu i Šoi zahvaljujući tome što su uspeli da im prošvercuju prve audio snimke Kim Džong Ila koji je do tada za obaveštajne službe bio potpuna nepoznanica. Južnokorejci, pak, tada žele da ih procesuiraju jer veruju da odlazak Šina uopšte nije bio tako romantičan već da je napustio zemlju zbog bankrotstva i Kimove odlične finansijske ponude. I zbilja, Severnokorejci su tvrdili da je Šin bogato plaćen za svoje rediteljske usluge.
Ipak, kakva god da je priroda Šinovog odlaska u Severnu Koreju, pravi umetnički sunovrat doživljava tek kod kapitalista gde pored nekoliko propagandnih antisevernokorejskih filmova kao što je Majumi, snima seriju besmislenih filmova o deci nindžama za Dizni, potpisane pseudonimom. Već star i zanemoćao vraća se u Južnu Koreju gde pokušava da obnovi svoju karijeru i umire.
Istorija umetnosti je prepuna čuvenih mecena i tirana koji su svoju državu doživljavali kao svojevrsno umetničko delo – od Nerona do Hitlera. Ipak, ovaj stepen ljubavi prema filmu u kome jedan gledalac u trenutku kada smogne snage postane producent i ne preza ni od filmskih zahvata samo kako bi ispunio svoj san, nikada ni pre ni posle Kim Džong Ila nije zabeležen.
Tako to rade prave mecene.
Dimitrije Vojnov
objavljeno: 10.11.2011.
