Izvor: Politika, 26.Sep.2012, 23:07 (ažurirano 02.Apr.2020.)
O Duliću, ulju i sluđivanju
Pa, vi sada kažite da se nešto u Srbiji uopšte promenilo ili ima tendenciju ka tome
Vidim nova nam vlast sluđena, ne zna se ni ko pije ni ko plaća – al’ da narod neće biti mimoiđen u plaćanju znamo. U sluđivanju prednjači onaj što ne zna šta će pre; da l’ da proziva, istražuje, hapsi, smenjuje... za petama mu je (mislim u sluđivanju) onaj što do sada „nit luk jeo, nit luk mirisao”. Tek osnovna strategija ovog dvojca je raskrinkavanje prethodne vlasti. Ako >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << misle da nas hrane s Tadićem, Cvetkovićem, Dulićem i inima, neće dugo, malo je to. Koga interesuje Dulić kad u prodavnicama nema ulja, šećera itd. a svega toga je bilo dok pređašnjih beše. Pa, i da su pojeli sav šećer, i prosipali ulje... šta narod ima od toga. Narod samo interesuje sad. I da zaključim, osim što je gore, ništa nije bolje.
No, da se ja vratim mome hlebu – kulturi. Čitam slučajem Martovske ide tek što nisu Dušana Matića, tipičnu matićevsku, dnevničko-fragmentarnu knjižicu, i ne mogu da verujem, piše Matić: „Beograd je i ovog leta ostao bez svojih atrakcija. Ostao je bez svoja dva najvažnija muzeja. Jedan se muzej zida, a drugi popravlja. Kakva nesmotrenost, ipak, da se ta dva posla, ipak, rade istovremeno...”, a sve iz vizure „Kad tako neki stranac dođe u Beograd”, a godina je 1977.
Pa, vi sada kažite da se nešto u Srbiji uopšte promenilo ili ima tendenciju ka tome. Ma jok! Šta koga interesuje što stranac nema ništa, osim splavova, da vidi u Beogradu, ili što studenti umetnosti odrastaju na reprodukcijama viđenim na internetu.
Ali ako koji od tih umetnika ipak uspe da napravi karijeru možebiti da ga Dinkić pozove na slikanje i promovisanje nekog od svojih idejnih marifetluka, kao što ono beše pre mesec dana u Valjevu sa jednim glumcem i pevačem. Koji kao treba da motivišu Valjevce da sve daju od sebe za Valjevo. Valjda, da skinu i kožu, dotle je došlo. Besmisleno, a po umetnike otužno, ali tako je kad se uortačuješ s političarima.
Naravno, ima i obrnutih slučajeva, u koje spada Kusturica. Samo čekam dan kad će sesti na kanabe s Nikolićem da pregovara... o nekoj kući, imanju, bregu, je l’ reci... već je dao pristupnu najavu, uhvatih otprilike ovo: „Nikolić nikako ne bi dao, il’ učinio protiv interesa...” pretpostavljam da je reč o Kosovu. A čime se inače ovde svih godina trguje nego s „najskupljom srpskom rečju”.
No, izgleda Nikolićev kanabe još nije proradio, još uvek on ide na tuđa kanabeta. Što rekla moja baba Spasenija: „Drugome se na noge ne ide”, kao domaćinska žena znala je ona da to menja poziciju... Ali daleko smo mi od domaćinskog. Zapucalo se – put pod noge, ne bi li se koji penezi skupili, jer raja neće dugo čekati.
I tako kod kuće kanabe prazan. No, kada svrati predsednik u dvore biće navala, federi će brzo popustiti pod težinom umetnika. I neka vala.
Jer, šta drugo Srbija ima, koji resurs, koji izvozni artikl, osim umetnika i sportista (doduše ima i mladih naučnika koji će svi odreda da na vreme zažde). Kad je država već takva trebalo bi bar da mazi i pazi ove ostanule, jer joj bi se ime zaboravilo (doduše dok je tića Jeremića Srbijino ime će se vući po sednicama i aulama), ili pominjalo ko što i pominje – ne po dobru. Videste li kako se Jeremić hvata nobelovca Andrića, čim je udario čekićem nekoliko puta ubaci Andrića. Primite to za nauk, ako treba da se kudgod dičite, nemate čime nego piscima, umetnicima i sportistima. To su srpski resursi.
Predsednik ne bi trebalo da je uzdržan, da okleva i premišlja se, morao bi na vreme shvatiti, ono što je bivši kanda znao, samo po tom znanju nije delao. Elem, u knjizi intervjua „Priče na ćošku” Olivere Đurđević, nekada najbolje novinarke, a sada novinarke bez posla, kako to već biva sa najboljima u Srbiji, neke 2004. pita pretendenta Tadića: Koja je najugroženija manjina? Verovali ili ne, Tadić odgovori doslovce: „Najveća manjina na svetu su najpametniji, najdarovitiji ljudi. A ta manjina se u pitanjima zaštite manjina nikada ne pominje. Njih treba zaštititi, oni imaju najbolje ideje. To je tri do pet odsto ljudi na Zemlji”.
E, sad, zašto se Tadić, i pored takvog uverenja, nije tako ponašao prema toj manjini spada u domen već viđene političke prakse. Koja će, nažalost, sigurna sam biti nastavljena, proširena i produbljena maksimalno.
Sad, ne bi valjalo da se takva praksa nastavi nego da se prione na one muzeje i ostalo, a ne da dočekamo 2077. i ponavljamo Matićevu priču.
Radmila Lazić
objavljeno: 27.09.2012.
