Izvor: Politika, 31.Avg.2013, 16:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
O Dežuloviću ili - promašena kritika
Povodom teksta „Pravi Srbi i slučajni Hrvati”
U broju od utorka, 27. avgusta, „Politika” je objavila tekst Zorana Ćirjakovića: „Pravi Srbi i slučajni Hrvati” u kome se autor bavi temom koja je već nedavno zaokupljala javnost, dvostrukim aršinima kojima se različite zajednice odnose prema „svojim” i „tuđim” zločinima. O tome je nedavno pisao Muharem Bazdulj, takođe primetivši da su „naše” zločine obično počinili pojedinci, dok su „njihovi” >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << zločini počinjeni u ime cele zajednice, celog naroda. I Ćirjaković smatra da je ta praksa loša, što je dobro, ali je istovremeno uspeo da promaši metu ka kojoj treba usmeriti kritiku zbog dvostrukih aršina, izabravši da primer za pristrasnost prema svojima bude baš tekst Borisa Dežulovića „Nož, žlica, Sjenica”, koji je takođe prenet u istom broju „Politike”.
Svako ko išta zna o Borisu Dežuloviću i njegovom pisanju znaće i da je ova optužba potpuno neprimerena. Dežulović je jedan od retkih novinara koji piše ili je pisao za medije u celom regionu, od Srbije do Slovenije, što sigurno nije zaslužio pristrasnošću. Nedavno je bio na udaru bošnjačkih nacionalista, a hrvatski su mu parole o izdajstvu pisali i po kući u Splitu. No, ovi argumenti su u stvari slabi za svakoga ko je čitao i razumeo o čemu Dežulović piše. Nema na našem prostoru puno primera tolike potrage za pravdom, istinom i nepristrasnošću kakva se nalazi u tim tekstovima.
I u navodno spornom tekstu koji Ćirjaković uzima za primer, nema ništa od „kolektivne krivice” i njenog ukorenjivanja u prirodu i duh neke nacije, kako je to uobičajeno u nacionalističkom diskursu o drugima. Dežulović zaista pominje pridev „srpski” na nekoliko mesta, ali se o klipu sa svadbe u Bratuncu i ne može pisati bez tog prideva jer se sve u tom klipu vrti oko nacionalističkog „srpstva”. Niti se o pesmama iz klipa može pisati bez pominjanja „srpstva”, niti u tom „srpstvu” ima išta dobro. Dežulović je sigurno na isti način pisao o velikim Hrvatima i njihovom hrvatstvu, a ako je u nekoj emisiji govorio o ustaškim, a ne o „hrvatskim” zločinima, tako je i trebalo da čini, pošto je ispravan odnos prema zločinima upravo odricanje prava zločincima da se poistovete sa celom zajednicom. Kada je o „srpstvu” reč, ono s razlogom stoji pod navodnicima. Ono nema nikakve veze sa svim Srbima ili sa srpskom kulturom, već predstavlja nacionalistički konstrukt sazdan od želje za retorzijom i sukobima, konstrukt isti kao što je „hrvatstvo” ili neka druga nacionalistička redukcija neke zajednice.
Kada je izabrao da optuži Dežulovića za pristrasnost i nacionalizam, čini se da se Ćirjaković zabavio o svom jadu i jadu ovdašnje javnosti. Kod nas zaista postoji problem sa onim što sam drugde predložio da se zove lustracijski um i koji zaista polazi od pretpostavke kolektivne krivice srpske strane, dok o sličnoj krivici drugih strana ni ne razmišlja. Ali, Boris Dežulović sa ovim nema baš ništa. Niti je pokazivao sklonost da povlađuje ovdašnjem lustracijskom umu, niti je predlagao da se njegova pravila usvoje u drugim sredinama. Kolektivna krivica je, siguran sam i za njega, a i inače, pogrešan pojam, koji ne vodi nikuda i treba da bude isključena iz svih rasprava.
Bojim se da kada uspemo da nađemo motiv da i Dežulovića proglasimo za nacionalistu koji, eto, sa tolikim drugima, diskriminiše Srbe, jedino do čega dolazimo jeste da perpetuiramo nacionalističke motive: ponovo su Srbi žrtve – ovde žrtve diskriminacije – a oni na drugoj strani su ponovo svi skloni nacionalizmu, pa čak i novinari bivšeg „Ferala”. Tako se i Ćirjaković, sve trudeći da kritikuje navodni tuđi nacionalizam, našao baš na mestu koje je hteo da kritikuje, ali to je valjda sad i normalno: ako Dežulović može da bude nacionalista, valjda možemo i mi. Jedino što Dežulović nije nacionalista, što izgleda kritičara ostavlja u vazduhu.
Svi tekstovi sa ovom tematikom trude se da razreše moralnu problematiku, što nije nimalo lako, a predstavlja preku i stalnu društvenu potrebu. Ali, ova kritika je promašena, ona je samo nacionalistička kritika tuđeg navodnog nacionalizma, kritika koja sa Dežulovićem nema ništa. Ako smo još u potrazi za moralnom vertikalom posle nasleđa ratova, Dežulović, a i ostali članovi „Viva Ludež”, su poslednje osobe koje bi trebalo delegitimisati da bi do nje došli.
Urednik portala dvogled
Vladimir Milutinović
objavljeno: 31.08.2013.
