Izvor: Blic, 24.Okt.2000, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nužno je otvaranje svih dosijea
Nužno je otvaranje svih dosijea
Jedna od legendi veli da je mesto dobilo ime po drevnom običaju koji je nalagao da svaki mladoženja, pre nego što stupi pred oltar mora zasaditi stotinu maslina - sto oliva. Pa otud Stoliv… - Ovo je deo iz jedne od dopisnica u najnovijoj zbirci priča Milete Prodanovića (edicija 'Forum pisaca') čija raspričanost, jednako kao i u njegovom slikarstvu, vuče na erudiciju i radoznalost bez koje nema dela. Važite za umetnika koji želi da bude >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << u toku. Da li vas radoznalost ponekad koči?
- Višak elemenata do kojeg može dovesti neobuzdana radoznalost, može se odjednom pretvoriti u 'stolicu sa pet nogu', znači u konstrukciju kojoj taj višak daje nestabilnost. Svest o tome neophodan je uslov za ubedljivo delo... Rekao bih da je tu potrebna još jedna dimenzija - duhovitost. Kiš je govorio da piše, jer je nezadovoljan sobom i svetom, i da bi preživeo. Zašto vi pišete?
- Verujem da u proteklih deset ili vise godina nisam bio jedini koji je ono što je radio kao neku vrstu odbrane od zastrašujućih elemenata okruženja. Dakle, u krajnjoj liniji, da bi se preživelo. Ili, tačnije, da bi čovek ostao normalan. Junak mog romana koji je izašao proletos, pas Milica, u žaru diskusije na jednom mestu kaže da živi u ludnici otkako je oštenjena, a ta ludnica se uz to još i bombarduje. Mojoj knjizi 'Pas prebijene kičme' koja je izašla 1993. godine, a pisana nešto ranije, u vreme početaka našeg ludila, mnogi su zamerali 'instantnost' ili 'nedostatak distance'. A, opet, kad god je uzmem, u njoj pronađem larve događaja koji su se kasnije razvili u gubare, u krvave događaje…
Zvuči proročki…
- Nisam prorok, naravno, ali se nekoliko puta dogodilo da je nešto što je bilo nagovešteno u mojim radovima, pre svega likovnim, naprosto dogodilo. Na mojoj samostalnoj izložbi u Galeriji SANU, na frontalnom zidu bio je 1998. godine izložen rad 'Birnamska šuma' izveden iz Magbeta, u središtu je stajala fotografija, tondo, šake našeg tada vladajućeg para, a okolo je bila 'pokrenuta' šuma, mali četinari na satnim mehanizmima. Šestog oktobra (2000.), ujutro, sreo sam jednog poznanika koji mi je rekao - 'Video sam juče na ulici tvoj rad'. Eto, možda je i to smisao onoga što smo radili. Naša obaveza je bila da se odredimo prema tom okruženju, prema zločinima koje su neki ljudi izvodili u naše ime, a da to od njih nismo tražili. No, na sreću, to nisu i ne mogu biti jedini razlozi za stvaranje... Šta biste odgovorili onima koji kažu da ste bolji pisac, nego slikar?
- Na kraju drugog milenijuma definicije književnosti, a pogotovo slikarstva, nisu iste kao što su bile pre pedeset godina - ono sto radim u domenu likovnih unetnosti je, ako tako mogu da kažem, više u domenu vizuelno-esejističkog, i samim tim mozda udaljenije od publike koja je odgojena na tradicionalnom poimanju slikarstva. Možda je ono što pišem na neki način komunikativnije. Pišete da se život na Balkanu može opisati novoiskovanim pojmom 'kafkijanski'. Zbog čega?
- Akademik filozofske provenijencije Mihajlo Marković koji sada pokušava da se vrati na partijsku scenu Srbije je, onomad, u zlatno doba njegove SPS partije, izjavio da su kamere iskrivile njegovu izjavu. Eto, to je, recimo, izjava koja je dostojna poetike apsurdnog koju je iskovao Kafka. Ima još mnogo primera - dovoljno je samo otvoriti bilo koji primerak 'Politike' između 'Vojka i Savla' i 5. oktobra 2000. godine. Setite se samo televizijskog voditelja koji u jeku akcije 'Oluja' presreće traktor prepun izbezumljenih ljudi koji su upravo izbegli iz svojih zapaljenih kuća i pita ih 'Kojim dobrom?'. Nije nikakvo čudo što je za našu zemlju neko pronašao podesniji naziv - Apsurdistan. Šta je sada naš, srpsko-crnogorski suštinski interes, kada je demokratija 'osvojena'? Na čemu bi umetnici trebalo da rade?
- Nisam siguran da postoji zajednički srpsko-crnogorski interes. Ja sam za to da se izvrši mirno odvajanje te dve države i bilo bi dobro da Crna Gora dobije ne jednu nego osam ili devet stolica u Ujedinjenim nacijama, za svako pleme po jednu, a u skladu sa planetarnim značajem te zemlje. Možda i stalno mesto u Savetu bezbednosti. Šalim se, naravno, ali u svakoj šali ima i po malo istine - mnogo toga što se na našim prostorima događa je u znaku jedne ludačke megalomanije koja je podgrevana svih ovih godina, u znaku nekakve infantilnosti, potpuno nerealne slike_arhiva o sopstvenom mestu i značaju u prošlosti i sadašnjosti. To bi moglo da bude nekakvo polje u kojem bi umetnici mogli da nađu mnogo povoda… U nekadašnjim, karnevalskim vremenima, stub srama je bila dramska predstava posle koje se znalo da se vinovnik nikad više neće pojaviti u drugoj predstavi. Gubitnici ovde već najavljuju svoju revilatalizaciju. Mislite li da imaju pravo na ispravljanje 'grešaka'?
- U mentalitetu ovdašnjih ljudi nije predviđeno odustajanje - pogledajte samo primer Dobrice Ćosića - to što se 'razočarao' u Tita nije ga sprečilo da podastre crveni tepih novom diktatoru, pa kad ni to nije ispalo kako valja evo ga, pod starost, uz skut najnovijih. A ako je takav on, kralj nekompetencije i pogrešnih procena kome je ne zna se ko dao mandat nekakvog 'oca nacije' šta očekivati od ovih drugih. Moralna supstanca ovog naroda, tačnije javnih ličnosti, u rasponu od Dejana Medakovića do Minimaksa je neverovatno istanjena i zato me ništa ne bi začudilo... Jedini lek je prelazak na sveopštu društvenu transparentnost koja podrazumeva i otvaranje svih dosijea, ma kako to moglo biti bolno…I uporna, neprekidna borba protiv zaborava. Milena Marjanović
