Izvor: NoviMagazin.rs, 12.Mar.2016, 13:57 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Novica Milić: Neostvarena vizija
Đinđićeva liberalna demokratija ostala je neostvarena vizija za koju njemu nije dato vreme, a Srbija za nju nije imala snage
Zoran Đinđić je bio relativno kratko na vlasti. Premijer je bio između 15. januara 2001. i 12. marta 2003. godine, ukupno 2 godine i 2 meseca. Zašto je onda ostao u sećanju Srbije, reklo bi se znatnog dela, čime je to zavredeo da mu odaju poštu ne samo političke pristalice, već i neki od njegovih političkih protivnika?
Jedan od razloge >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << je po svoj prilici brutalno ubistvo koje je izvršio, prema potonjoj sudskoj presudi za to ubistvo, tzv. Zemunski klan. U stvari, glavni organizator atentata na Đinđića bio je jedan pukovnik specijalnih jedinica i državnih tajnih službi, a izvršitelj atentata, čovek koji je pucao, iz istog kruga – Đinđića je ubio deo države koji ne samo da se nije slagao sa njegovom politikom, već ga je smatrao krajnjom opasnošću po svoje interese i interese svojih zaštitnika. Zemunski kriminalci su samo pružali logistiku, a u zaveri je verovatno učestvovao još širi krug državnih, paradržavnih, domaćih, možda i stranih agentura i krugova. Optuženi su i osuđeni neposredni učesnici atentata, a tzv. pozadina (politička i sva druga) ostala je nerasvetljena do danas današnjeg. Iako su smaknuća ne tako retka u modernoj političkoj istoriji Srbije, brutalnost ovog atentata i nejasnoća oko toga ko su bili nalogodavci ostavila je auru tajanstvenosti, skoro mitskog značaja.
Drugi razlog je takođe manje politički, a više socijalno-psihološki. Đinđić je preuzeo vlast nakon pune decenije i po autoritarne vlasti Slobodana Miloševića, nakon četiri pogrešno povedena i izgubljena rata, nakon dugog perioda društvene, političke, ekonomske i kulturne devastacije zemlje. Promena od 5. oktobra 2000. godine probudila je ogromne nade za povratak u “normalan život”. Očekivanja su bila ogromna. Odnosila su se na poboljšanje ekonomije i životnog standarda, na dovođenje u red države i zakonodavstva, na popravljanje katastrofalno loše slike Srbije u inostranstvu, na demokratizaciju političke i društvene scene, na uređenje medijskog i kulturnog prostora, odnosno na sve sfere života. Naglo prekinut politički i životni put Đinđićev ostavio je ove nade i očekivanja u najvećom meri živim, prisutnim među građanima i dan-danas.
Da li je i koliko mogao Đinđić, dok je bio na vlasti, da ispuni pomenuta očekivanja? Ne samo da je na vlasti bio relativno kratko, pola mandata, već je svoj premijerski posao obavljao u okolnostima koje su bile veoma nepovoljne za njega. Koalicija DOS, koja ga je izabrala na mesto predsednika Vlade, bila je brojna, heterogena i malo složna. Najpre se iz koalicije povukla Demokratska stranka Srbije. I ne samo da se povukla, već je počela da igra ulogu najsnažnije opozicije Đinđiću. Vlast je bila podeljena između Vojislava Koštunice, tada predsednika savezne države (Srbije i Crne Gore), čiji je kabinet skoro bez prestanka postavljao Đinđiću zamke, podsticao intrige i činio sve da omalovaži, skrene ili blokira njegove političke poteze. To je činio i drugi deo opozicije, sastavljen od stranaka bivšeg poraženog režima, Miloševićevih socijalista i Šešeljevih radikala, Đinđićevih velikih neprijatelja još iz doba kad je, tokom devedesetih godina, bio u opoziciji sa svojom Demokratskom strankom.
Ni stanje u koaliciji koja mu je ostala lojalna nije bilo dobro. Ostaci DOS-a, tuce i po manjih stranaka i pokreta, okupljenih oko DS, imali su svoje interese i prohteve. Đinđić je, skoro na dnevnom nivou, morao da smiruje narasle ambicije skupine stranačkih vođa od kojih je zavisila njegova vlada. Ni ambicije tzv. stranačkih barona iz vlastite partije nisu bile male, pa je i unutar DS rastao otpor onih koji su smatrali da nisu zadovoljene njihove želje. Nastojao je da ove unutrašnje otpore ograniči podelom vlade na tzv. političkih i tzv. ekspertski deo, sa polovičnim uspehom: politički deo je vukao na svoju stranu, a ekspertski se nije uvek pokazivao doraslim. Spoljašnje pritiske je takođe pokušao da ograniči pojedinim ustupcima – uvođenje veronauke u škole je trebalo, na primer, da umiri vladike iz SPC – ili nekom vrstom prećutne amnestije za državne lopovluke iz 90-ih, što je sve slabilo njegovu moć i moć vlade.
Uz ovu, oficijelnu opoziciju, postajala je i ona neoficijelna, ali takođe značajna i uticajna, u tajnim službama, vojsci, policiji, administraciji. Prema njemu je zazor postojao ne samo u Crkvi, nego i među privrednicima i bankarima koji su svoja bogatstva stekli na sumnjive načine pod Miloševićem, kao i među raznolikim socijalnim slojevima tzv. tranzicionih gubitnika.
Jedan od važnih a snažnih Đinđićevih protivnika bili su i mediji. Oni mediji, elektronski i štampani, nad kojima su snage bivšeg režima još uvek zadržale kontrolu, nastavili su da govore o Đinđiću kao “nemačkom špijunu” ili “zapadnom plaćeniku”. Njima su se ubrzo pridružili i mediji koje je kontrolisao Koštuničin politički aparat, kao i mediji koji su bili pod uplivom značajnih delova tajnih službi. Nimalo nije pogrešna reč “hajka” da se označe skoro svakodnevni napadi na srpskog premijera, naročito u mesecima i sedmicama pre atentata. Bio je označen ne samo kao “špijun” i “plaćenik”, već i kao “prevarant”, “kriminalac”, “mafijaš”, pa i “vođa mafije”. U želji da osamostali Crnu Goru, i vlast Mila Đukanovića mu je lagano okretala leđa.
Čak su mediji koji su mu mogli biti saveznici pokazivali sve jaču nesklonost. Iako su tzv. prodemokratski mediji bili na istoj strani kao i on tokom devedesetih, pa je tu mogao da očekuje podršku, neretko su ga napadali, pre nego podržavali, delom usled inercije da ostanu “kritički” po svaku cenu, delom usled naglo zadobijene slobode u kojoj se nisu snašli. Đinđić je bio daleko od toga da kontroliše medije, smatrao je da će preležati “dečje bolesti” demokratizacije, odnosno da će postati odgovorni za svoju reč. To se do kraja njegove vlasti, i života, nije dogodilo.
Sve je zapravo išlo u pravcu katastrofe, iako je niko nije očekivao u obliku u kojem se dogodila 12. marta 2003. godine, kad ga je deo države ubio u dvorištu Vlade čiji je predsednik bio. To ubistvo je bilo šokantno, i za deo Srbije otrežnjujuće. Ali, samo za deo, i to manji deo, jer su se ubrzo stvari vratile na staru autoritarnu matricu iz koje Srbija ne uspeva da se izvuče već blizu dva veka. .
