Izvor: Politika, 26.Dec.2014, 09:19 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nova Turska na Balkanu
Ankara ima interes da izgradi zdrav odnos sa Srbijom, ukoliko iskreno želi da se reši neoosmanske etikete u Evropi
Većinu stvari u međunarodnim odnosima nije lako predvideti, ali postoje trendovi čiji se ishod već danas može prepoznati. Sa sigurnošću tako možemo tvrditi da će Turska u neposrednoj budućnost vanredno jačati i da će njen uticaj na Balkanu biti sve vidljiviji. Intuitivno, naša primarna reakcija na ovakav razvoj događaja bila bi podozrenje i defanziva, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << međutim, ukoliko spoznamo ključne procese u Turskoj i njene prave namere u našem regionu, moguće je formulisati politiku koja će i u novim okolnostima proizvesti dobitak.
Zašto je Turska u usponu? Krenimo od ključnog razloga. Turska politika je u poslednja dva veka bila vođena strahom od Rusije, budući da je vitalno pitanje za obe države bila kontrola Bosfora i Dardanela. Zato je u Prvom svetskom ratu Turska pristupila Centralnim silama, kao što je nakon Drugog svetskog rata bila ključni saveznik SAD u hladnom ratu. Međutim, kolapsom SSSR-a, Turska po prvi put biva oslobođena straha od Rusije i pred njom se postavilo strateško pitanje: da li nastaviti delovanje isključivo u kapacitetu članice NATO alijanse, ili voditi samostalnu politiku i nametnuti se kao vodeća sila u svom makroregionu.
U konceptualnom smislu, odgovor je stigao u vidu magnum opusa Ahmeta Davutoglua, danas turskog premijera, pod nazivom „Strategijska dubina” („Statejic Derinlik”). Ova knjiga predstavlja vjerujuturske spoljne politike još od 2002. godine, kada je Davutoglu postao savetnik tadašnjeg premijera, a danas turskog predsednika Erdogana. Imajući u vidu da je okruženje Turske siromašno, kao i da je u političkom previranju – od Bliskog istoka do Kavkaza i Balkana – Davutoglu smatra da bi ostanak Turske u hladnoratovskoj matrici značio pasivno trpljenje okolnog haosa, te da bi za njegovu zemlju bio ravan katastrofi. Zato je propovedao samostalnu i ekstrovertnu tursku spoljnu politiku, koju danas lično sprovodi u delo. Cilj takve politike je stabilizacija makroregiona, koji se prostire od Balkana do Pakistana, u kojem bi granice izgubile deo današnje važnosti i u čijem centru bi se našla Turska.
U praktičnom smislu, razvod od SAD je nastupio 2003. godine, kada je Turska odbila da bude deo koalicije koja je napala Irak, i zabranila Amerikancima da koriste njenu teritoriju kao platformu za napad. Naknadni događaji su dali Turskoj za pravo to što je tvrdila da će napad na Irak samo osnažiti šiitski Iran i proizvesti haos u sunitskom delu Bliskog istoka, u kome Turska želi da bude lider. Istovremeno, Turska proklamuje doktrinu „nula sporova sa susedima”, koja zapravo treba da joj osigura blagoslov okolnih zemalja za preuzimanje liderske pozicije u svom makroregionu.
Poslednji čin ovog razvoda desio se 1. decembra ove godine, kada je Turska potpisala niz sporazuma sa svojim nekadašnjim arhineprijateljem Rusijom, i tako sebi otvorila manevarski prostor za samostalno delovanje kakav nije imala vekovima. Unapređivanje odnosa sa Rusijom Turskoj indirektno donosi veću stabilnost na Kavkazu, ali i služi kao osnova za izgradnju ravnoteže snaga na Bliskom istoku sa Iranom, u kojoj bi ona ipak bila jači partner. Time se Ankari otvara mogućnost za snažnije delovanje na trećem ključnom spoljnopolitičkom vektoru – Balkanu. Imajući u vidu da je ekonomsko i intelektualno srce turske države Istanbul i priobalje Mramornog mora, što znači da je Dunav na samo 350 km, Turska će uvek gledati u pravcu Balkana i preko njega na Panonsku niziju.
U naše vreme, zahvaljujući gasnom sporazumu sa Rusijom, Turska postaje gasno čvorište za Balkan. Istovremeno, budući da čini važnu kariku na kineskom novom putu svile – Turska postaje i trgovinsko čvorište za naš deo kontinenta. CIRSD je tako sa kineskim i turskim vladinim institutima upravo u Istanbulu organizovao konferenciju o novom putu svile. Imajući u vidu da je Grčka prepuštena svojoj sudbini, kao i da Turska već ima kao prirodne saveznike Bošnjake i Albance, uz ostale već pomenute razloge, postaje jasno da je jačanje Turske na Balkanu neizbežno.
Ovakav razvoj događaja ne mora da ide na štetu Srbije i drugih balkanskih zemalja. Balkan prosperira onda kada više regionalnih aktera prepozna u njemu strateški i ekonomski potencijal, dok tavori kada jedna sila ima hegemonistički položaj, ili kada predstavlja slepo crevo. Turska ima interes da izgradi zdrav odnos sa Srbijom, ukoliko iskreno želi da se reši neoosmanske etikete u Evropi, kao što Srbija ima potrebu da preuzme centralni položaj na Balkanu, koji geografski već zauzima. Kao što je za Kinu i Tursku Srbija stepenica ka centralnoj Evropi, tako je Srbiji Turska ulaznica za dodatni kapital i energente, kao i za popravljanje imidža u sunitskom svetu. Problem je međutim što, za razliku od Turske, mi još nismo osmislili svoju doktrinu „strategijske dubine” i što često ne umemo da „pročitamo” glavne globalne trendove.
*Programski direktor Centra za međunarodnu saradnju i održivi razvoj (CIRSD)
Nikola Jovanović
objavljeno: 26.12.2014
.jpg)
