Izvor: Blic, 04.Mar.2004, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nojeva barka na Dunavu
Nojeva barka na Dunavu
Veče pred polazak, Goran Rebić, austrijski reditelj ovdašnjeg porekla (gostovao na Festu sa filmom 'Donau, Duna, Dunav, Denarea'), proveo je, po sopstvenom priznanju, prilično burno. Nakon koncerta i večere obreo se na poznatom splavu 'Crni panteri' gde je ostao do ranih jutarnjih sati. Ali, kako sam kaže, ne žali. Uostalom, ovo je grad u kome se Sava uliva u Dunav o kome je i snimio film. Pričajući o tom svom filmu Rebić navodi da je Dunav njegova >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << dugogodišnja inspiracija.
'Želja mi je bila da o Dunavu pričam kao o živom biću, gde je on zapravo krvotok. Priču o različitim kulturama koje taj krvotok na svoj način spaja nisam mogao da snimam odmah uglavnom zbog političkih razloga, odnosno zbog činjenice da se tom rekom nije moglo ploviti kroz Srbiju i Hrvatsku. Producenti su mi predlagali da snimam na nekoj drugoj reci, ali nisam želeo. Hteo sam da sve bude što autentičnije, da publika stvarno doživi jedno veliko putovanje brodom od 2.000 kilometara.' Pratite sudbine raznih likova koji su zapravo predstavnici različitih kultura i nastojite da pomirite ono što se teško da pomiriti. Kakav odnos imate prema tim različitostima?
- Moj odnos proističe iz emocija koje su me propratile kroz desetak godina. Težim ka pomirenju, a to je i simbol Dunava za mene. Postoji i ta njegova simbolična osobina - spajanje. Čak mnogi koji žive u drugim delovima sveta, recimo mnogi amerikanci, došli su da mi govore o Dunavu u smislu da je on za Evropu ono što je čuveni put 66 za Ameriku. A taj put je magistrala koja spaja i na kojoj ljudi putuju, a ne granica koja ih razdvaja. Znamo je dunav kroz istoriju imao 'upotrebnu vrednost' granice. Živeo sam i živim u Beču, rodio sam se u Vršcu i znam šta je gvozdena kapija i znam šta je gvozdena zavesa. Kako zapravo kroz simboliku Dunava vidite budućnost Evrope?
- Osećam izvestan entuzijazam za, da tako kažemo, neki nov početak. Naravno, bez ikakve euforije da se sad kao ukida grozan politički sistem. To i nije bila moja motivacija. Jednostavno, shvatam da počinje neki nov period kao što i u filmu pokazujem da put vodi prema nuli, ali nula je i nov početak. Jer, gde se završava Dunav, tu počinje Crno more i plovidba može da se nastavi. Između ostalog, to je simbolika reke, početak i kraj. Smrt i rađanje. Pitali ste me da kroz simboliku Dunava sagledam budućnost Evrope. To je vrlo ozbiljno pitanje i zahteva opširan odgovor. No, reći ću vam da je nakon početnog entuzijazma nastupio izvestan strah. A on je barem na ovom području doneo nešto neočekivano i grozno, doneo je svađe, raskole, razdore... Znam, naravno, i kakva je situacija u zemlji gde živim. I to upravo zbog približavanja grupe koja treba da priđe Evropskoj uniji - Poljska, Češka, Slovenija. Tu su mnogi političari upotrebljavali taj strah i umnožavali ga forsirajući razne priče koje, vulgarizovano rečeno, najavljuju one koji će više nego do sada krasti zapadne automobile, poslove, pa čak i žene. Nisam pristalica takvih stavova. Lično mogu da odgovorim kako je neophodan pokušaj pomirenja. Duboko verujem u to i ništa me ne može zaustaviti.
A koja je to, konkretno, vaša motivacija kada je o ovom filmu reč?
- Reka Dunav, kao što je poznato, izvire u Nemačkoj, prolazi kroz deset zemalja da bi se ulila u Crno more. Naime, hteo sam da spojim i da pomirim sve te različite kulture. Lično, verujem u pomirenje. Priča o brodu na kome su predstavnici različitih kultura podseća na biblijsku priču o nojevoj barci. Čak i moji likovi mogu se sagledati kao životinje, naravno u najlepšem smislu te simbolične reči. Rođeni ste u Vršcu, odrasli u Beču. Gde zapravo vidite ključne razlike?
- Ima nešto genetsko, ili recimo da se razlike ogledaju u nekoj biografiji naših predaka. Na primer, kad sagledam moje rođake, vidim da je reč o familiji koja nosi krst odluke jednog našeg pradede. Naime, on je emigrirao u Ameriku, ali se za vreme balkanskih ratova vratio upravo da ratuje. Dakle, sva potonja deca nisu se rodila tamo nego ovde. I to je bio razlog da su čatrnaestoro njih stradali od ukupno šesnaest. Hoću da kažem kako svaki korak koji načinimo nema reperkusije samo na naš život nego ima i znatno šire posledice, čak i ako nemamo decu. To je moje viđenje. Tatjana Nježić
