Izvor: Politika, 29.Avg.2010, 23:29 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Noć punog meseca
Zver se hvalila da je svoje izabrane žrtve samlela u mašini za meso. Taj inicijalni srpski kanibalizma kao da nije preterano uzbudio domaću javnost. Nova generacija srpskog podzemlja već je postigla da ne bude manje surova od Kalinića. Za svakog od njih, Zver je dostojna svake slave i poštovanja. On nema etiku, davno je lišen saosećanja i drugih emocija, ubijao je iz čistog zadovoljstva, ne kaje se i ostao je dovoljan sam sebi
Državni avion je u noći punog meseca iz Zagreba >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << u Beograd specijalnim letom prevezao stvorenje koje ima krajnje dijaboličan nadimak: Zver. U zavičaj je stigao još jedan od onih koji su pre sedam godina iz temelja uzdrmali demokratsku Srbiju.
Naravno da je tu delikatnu stvar lično objasnio ministar Dačić, koji stiže da ga svuda ima, i laičkim jezikom obrazložio suštinu policijskog taktičkog maskiranja.
Šta će zverka u kavezu kazati tužiocu ono što ne znamo, možda nikada nećemo ni saznati. Smatra se da ga je država svojim avionima, blindiranim džipovima i elitnim specijalcima pazila od dvojice kojih odavno nigde nema: Luke Bojovića i Darka Šarića. No ministarka pravde lepo reče da „niko nije jači od države”. Lepotica i zver se u domaćoj mitologiji neće sresti.
Biće se, inače, hvalilo da je svoje izabrane žrtve samlelo u mašini za meso. Taj inicijalni srpski kanibalizam kao da nije preterano uzbudio domaću javnost. Ljudi su se navikli na sve, njima je od neopisivih zverstava važnije kako će se sabrati i izboriti protiv masovnog pohoda na kontejnere.
Ma koliko bio važan Kalinić, najsuroviji ubica na granici realnog i političkog podzemlja, njegov povratak u Srbiju nosi bar dve simbolične poruke. Prva je da se zločin ne može isplatiti, najčešće ne može, i da svakoj hajdučiji dođe kraj. Druga proizilazi iz ove, ali ima potpuno drugačiju vrednosnu konotaciju. Nova generacija srpskog podzemlja već je postigla da ne bude manje surova od Kalinića. Za svakog od njih, Zver je dostojna svake slave i poštovanja. On nema etiku, davno je lišen saosećanja i drugih emocija, ubijao je iz čistog zadovoljstva, ne kaje se i ostao je dovoljan sam sebi.
Hoće li svedočiti za čiji je sve račun potezao „kalašnjikov” i miksere za ljudsko meso teško je predvideti. Niti dobija niti gubi, sem što bi i u zatvoru u kome je zaštićen bolje od Mona Lize, možda u nekom času bio dostupan onima koji prave svoju računicu o mrtvim ustima i prednostima takvih okolnosti.
Ukoliko svedoči (bez izgleda da ga proizvedu u svedoka-saradnika), Kalinić bi možda produžio svoje uživanje i pripovedao o vremenu kada je bio potpuno posvećen poslu u jednom istinski mračnom delu srpske istorije nasilja.
No, tu se pojavljuje novi, opaki problem koji je sadržan u rezignaciji ove države pred povešću o kojoj je reč. Moglo bi se reći da je to istorija koja traje, i da Srbiju, osećanje spokoja njenih građana i elementarnu bezbednost, razara filozofija masovne frustracije, neobjašnjivo dugo trajanje postratnih sindroma i nestišljivo nasilje na svim nivoima.
Evo ovako: biju navijači, biju navijače, premlaćuju policajci, ali i njima treba policijska zaštita, pacijenti prebijaju lekare. Vozači gradskih autobusa (trolejbusa, tramvaja) češće dobijaju batine nego plate. Klerofašistička omladina, odrasla na falsifikatu patriotizma, bije svoje neistomišljenike, ili im preti najgorim mukama. Novinare naročito.
U veb-podzemlju kreiran je žanr posebne elektronske književnosti, gde se svakodnevno ispisuju hiljade stranica udžbenika mržnje i nasilja. Tu se stvaraju nova pravila rodoljublja i uteruje verbalni „navijački” patriotizam. Zadojeni tom literaturom mladi nasilnici veruju da su već stekli pravo i moć da pesnicama, štanglama i toljagama prevaspitavaju istaknute pojedince koji su se oglušili o njihovu praznoglavu mitologiju.
Nasilje ne prestaje tamo gde počinje visoka politika. Naprotiv, reklo bi se da je upravo tamo vrednosni izvor za mahnitanje, da je Drugi program državne televizije nevoljno postao transmisija neopisivo tegobne, čemerne retorike izabranih, čime se ohrabruje paralelni neomilitarizam.
„Ako oni mogu tako da lupetaju, ko nama može zabraniti da se borimo za Srbiju, koju volimo više od njih!” Tako govori mladi desničarski vođa, ni časa ne sumnjajući u svoju misiju, ne znajući šta još treba da uradi i sa kim. Bez programa, ako tu ne računamo fanatičan otpor prema drugačijem, koji se neizbežno okončava dramatičnim konfliktom.
U svemu se vidi nemoć legitimne države, nezavisno od agresivnog marketinga ministra policije. Tako se iz „zverskog transporta” da zaključiti da je država u moći da najsurovije kriminalce ume da zaštiti od njima sličnih trudbenika. Ali ne može, ili ne stiže da sačuva svoje građane od temeljnog nasilja, koje se uvek i svuda začinje na ulici.
Marko Nicović kaže da se u njegovo vreme znalo „ko pravi probleme. Odemo i pokupimo ih. Danas se to namnožilo, a Beograd nema svoju policiju”.
I da ima, valjao bi nam policajac po glavi stanovnika. Izgleda da bi država morala mnogo da radi na sebi i sistemima koji joj pomažu da se ne raspadne kako nas ne bi godinama prepuštala volji besprizornih.
Dolazak Kalinića je pomalo bacio u senku veliki sportski podvig Partizana. Ma kako nam se to činilo morbidnim, mnogi poletni nasilnici sanjaju njegovu mračnu slavu.
Ljubodrag Stojadinović
objavljeno: 30/08/2010
