Izvor: Politika, 16.Dec.2010, 00:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nobelovština
Problemi nastaju i žrtve padaju kada neko pokuša da politiku sa papira pretoči u nešto više od toga – u stvaran život
Ne želim da minimalizujem značaj ljudskih prava u jednoj tako naprednoj demokratskoj državi poput Srbije, u kojoj sve puca od unutrašnjih reformi radi vladavine prava, ali nekako moram da se zapitam kako bi sva ova prošlonedeljna gungula izgledala da je Nobel za mir dodeljivan posle 18. decembra, tj. posle izbora u Demokratskoj stranci. Stiče se utisak >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << da se prag tolerancije nezadovoljstva građana opštim stanjem i standardom života polako prelazi i da će se uskoro morati prineti prva žrtva koja po definiciji i ne mora biti nešto posebno odgovorna.
Da ne bih bio optužen za okolišanje odmah želim da kažem da je Srbija trebalo odmah da donese odluku da će prisustvovati svečanosti bez ikakvog taktiziranja, ali smatram takođe da odnos prema ovom događaju ne može biti poistovećen sa odnosom prema celokupnoj spoljnoj politici zemlje u poslednje dve godine. Možemo mi šta god hoćemo da mislimo o samom ministru spoljnih poslova, njegovoj retorici, iskustvu, političkim ambicijama itd., ali teško da neko može da kaže da smo mogli više da napredujemo u evropskim integracijama za ovo vreme uz činjenicu da Ratko Mladić nije u Hagu. Ne verujem, takođe, da bismo uopšte mogli da razmišljamo o predstojećem dijalogu sa Prištinom da nije bilo te čuvene „opstruktivne” uloge Beograda što se tiče blokade priznanja i članstva Kosova u međunarodnim institucijama. Iako politička platforma „i Evropa i Kosovo” ima određeni rok trajanja, ona je u velikoj meri bila uspešna čak i sa negativnim mišljenjem Međunarodnog suda pravde. Taj privremeni uspeh je naravno imao svoju veliku cenu koju sada izgleda neko mora da plati – mi se jesmo antagonizovali prema zemljama koje su priznale Kosovo, jesmo tražili podršku većine članica UN znajući kakav stav ta većina ima prema ljudskim pravima i jesmo uspeli u nameri da opet izdejstvujemo razgovore o Kosovu. Koji je cilj i domet tih razgovora to je drugo pitanje, ali ćemo se svi složiti da je bolje za Srbiju da dobije makar delimično prihvatljivije rešenje od Ahtisarijevog plana.
Zato mi je i smešno i intelektualno nepošteno da se sada iznenađujemo zašto bi neko želeo da napravi ustupak Kini radi podrške u Savetu bezbednosti, kao da smo se svi probudili iz dvogodišnjeg sna? Da li smo svi pozaboravljali „četiri stuba” srpske spoljne politike i da li je to bila samo invencija jednog ministra? Da li je većina glasala za politiku „i Evropa i Kosovo”? „Dobar policajac” je izgleda zaboravio „lošeg policajca”, što i nije previše teško shvatiti kada saznate dobro čuvanu tajnu da se bilo koje dnevne novine u Srbiji lošije prodaju onog dana kada imaju temu vezanu za Kosovo na naslovnoj strani.
Želim još da kažem da ima dosta licemerja u celoj ovoj nobelovštini. Da smo hteli da imamo principijelno dobre odnose sa Kinom onda ne bismo valjda njihovim investitorima oduzimali zemlju koju su oni pošteno kupili kao u slučaju PIK „Zemun” i ne bismo opstruisali dogovor oko izgradnje „kineskog” mosta u Beogradu. Da iskreno želimo da primenimo evropske standarde u Srbiji valjda bi se više borili protiv korupcije, monopola, partokratije, a i više radili na nezavisnosti sudstva, restituciji, zaštiti manjina itd. Možda je neko i mislio da ćemo odlaskom u Oslo u poslednji čas uspeti da popravimo „utisak” koji je stvoren negativnim izveštajem Evropske komisije od pre mesec dana. I jedna i druga politika su na kraju ispale čisto površne, marketinški formulisane i bez utemeljenja u stvarnosti. Potemkinova sela. Problemi nastaju i žrtve padaju kada neko pokuša da politiku sa papira pretoči u nešto više od toga – u stvaran život.
Pogledajmo stanje u pravosuđu, trgovini, poljoprivredi, građevinarstvu, zaštiti ljudskih prava ili bilo gde drugde gde imamo neke ministre koji i nisu baš najbolje ocenjeni, što od Evrope što od građana, i zapitajmo se da li bi njihova pozicija bila kudikamo lakša ako bi se izašlo u susret „očekivanjima javnosti” da neki ministar već jednom bude smenjen; da se pokaže kako je i tako nešto u Srbiji moguće. Neki bi rekli da se i od nekoga mora početi, ali u takvom pristupu nema korektnosti i vrednosnog odnosa. Previše je tu uvezanih ličnih interesa, kartela i sudbina da se ne bi našao način za preusmeravanje reflektora odgovornosti. A izgleda da baš i neke rekonstrukcije vlade i neće biti, naročito onda kada se usvoji budžet za ovoliki broj ministarstava.
direktor Centra za novu politiku
Vladimir Todorić
objavljeno: 16.12.2010.
.jpg)
