Izvor: Politika, 10.Dec.2012, 16:13 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Njihovi i naši
Moguće je da se srpski mediji nalaze na nejasnoj granici između brze tabloidizacije i laganog propadanja. Tabloidna politika, isti takav vrednosni sistem, tabloidna kultura i negovani estradni kič neizbežno stvaraju medije koji su informativna rezultanta navedenih okolnosti. Uz to, ovde već godinama tabloidni uticaj dolazi iz sfera političke ili neke druge moći.
Neki uticajni vlasnici takvih štampanih stvari otkriveni su tek kada se urušio model novinarstva koji više nije vredelo >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << održavati u životu. Ali, to je samo nagoveštaj krupnih drama, čiji tragični junaci neizbežno izlaze iz medijskih zaklona. Takve novine su, kao i uvek u nas, samo sredstvo za distribuciju predstave o istinskoj snazi koja vlada u sumraku, posebno onoj koja nesmetano obitava u centrima „sive zone”.
I zaista je teško napraviti oštru granicu između „žute” i ozbiljne štampe (ili odgovarajućih elektronskih sredstava). Mediji koji drže do sebe i profesije na samoj su ivici opstanka, i to uglavnom iz dva osnovna razloga: ne mogu (a i ne treba) da se odreknu svoje fine konzervativne patine.
Kao takvi, nisu u snazi (a i ne treba) da se uključuju u neukusno estradno nadmetanje. Njihova budućnost bi morala da bude u traganju za koncepcijom koja bi ipak pridobila mlade čitaoce, ali pre svega dobrom, pouzdanom i čitkom novinskom literaturom. Brza (i kusa) informacija ostaće internetu, estradno novinarstvo će svakako posustati pred hipertrofijom neukusa, čiji konzumenti neće imati beskonačni apetit za tako brzu duhovnu hranu.
Naravno da se na ovom mestu, kao i svuda, zalažem za opstanak svih tipova i oblika medija. Bez takvog šarenila nema ni iluzije o slobodi, bez toga nije ni moguće naslutiti šta je sve javna informacija i do koje su granice njeni dometi.
U svakom dobrom sistemu informisanja, ako takav uopšte postoji, medije čuvaju ili gase konzumenti (čitaoci, gledaoci). Održavanje oronulih štampanih ili elektronskih stvari na respiratorima nije moguće sakriti niti beskrajno čuvati. Ali, neka to bude zakon tržišta, a ne volja nekoga ko je jak ili bogat. Videli smo da ni takve pogodnosti nisu uvek od pomoći.
Daleko je opasnije uvođenje sile ili pretnje u medijski sistem. Srpsko novinarstvo je poslednjih decenija skraćeno za tri glave i nikome ništa. Samo kad se obeležavaju godišnjice smrti Dade Vujasinović, Milana Pantića i Slavka Ćuruvije zahtevi novinarskih udruženja postaju glasniji: Da se odmah otkriju ubice i njihovi nalogodavci. Svaka vlast je odgovarala da će to učiniti, ili samo što nije, ili je na tragu. I do sledećih godišnjica ubijene skoro da prekrije zaborav.
Da ponovo ne zaboravim Dušana Mihajlovića i njegove „Povlenske magle i vidike”, delo sačinjeno više od magle nego od vidokruga. On više puta beše rekao kako zna ko je ubio Ćuruviju, ali ne sme da kaže.
Više puta sam se pitao šta je to prepalo Dušana, pitao sam i njega lično, ali odgovor bi svakako stigao, makar posle toliko godina, da strah još ne traje. Sva je prilika da je novinare na svoj način ubila država, uz pomoć svojih brižljivo negovanih egzekutora.
Naravno da se tri novinarske smrti, svakako od „patriotske” ruke, ne mogu, niti smeju, ostaviti istoriji. Onda bi to značilo kako ubistvo novinara u Srbiji nije zločin. Takvi pogubni presedani ohrabruju iste ili slične koji su to počinili. Ćutanje države takođe ohrabruje samozvane sudije koje rađa opasna vrednosna anarhija.
Pre desetak dana oglasila se jedna organizacija, grupa ljudi koja je sebi pripisala precizne patriotske etalone. Oni, zamislite ono što već znate, traže zabranu „pojedinih antisrpskih medija”.
Jako je zanimljivo zaviriti u kolektivni rodoljubivi um grupe, videti šta su to i odakle proizlaze njeni kriterijumi. Odakle uverenje da samo oni znaju (ako uopšte znaju) šta je to patriotizam, i kako i kojim sredstvima valja saseći izdaju, plaćeništvo i teške oblike antisrbizma. Zar takvu percepciju već nismo imali devedesetih, kada je pola srpskog stanovništva proglašeno izdajnicima. Ko ih je proglasio? Samo oni koji su sebe proglasili rodoljubima i prisvojili pravo na istragu izdajnika.
Takva okolnost zahtevala je bar policajca na dva odrasla žitelja Srbije, pod uslovom da deo policije ne bude regrutovan iz lošije polovine srpske nesrećne populacije.
Dačić koji dobro pamti devedesete, isto kao i Vučić, još ćute pred ovim zastrašujućim prebrojavanjem. A pred njima je kao i pred svima nama, širenje mržnje i poziv na linč, pretnje smrću sudijama Ustavnog suda.
Ako krotko prećutimo sve ovo, nećemo znati ko je i čijom zaslugom dao sebi na volju da deli pravdu onako kako je vidi i preti svima koji je ne vide tako. Naši nisu, a jesu li njihovi – neka kažu.
Ljubodrag Stojadinović
objavljeno: 10.12.2012.
.jpg)
