Izvor: Politika, 28.Apr.2012, 23:38 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Njihov sekund, naša godina
Uvek želimo da najbolji čovek pobedi na izborima. Kako se on, nažalost, nikada ne kandiduje, klonim se predizbornih očekivanja.
Sadašnja vlada je četiri godine teturala pod teretom skaski o prosperitetu, neumornom ratu protiv korupcije ili svakodnevnoj borbi za običnog čoveka. Što veće obećanje, to veće razočaranje. Premda se, ruku na srce, od ove garniture nije moglo očekivati nešto bitno bolje ili drugačije.
Opoziciji je išlo sasvim dobro. Dok se kampanja >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << nije zahuktala, trudila se da ne privuče preteranu pažnju građana prepuštajući rivalima da se sami ugruvavaju. Sada upadaju u istu zamku. Nude planove za zapošljavanje, za investicije, za poreze. Umesto da ostanu kod toga da u ljudima ubiju bilo kakva očekivanja od nove vlade, samo ih dodatno podgrevaju.
Nije neobično da više od 70 odsto građana smatra da Srbija ide u pogrešnom smeru. I da se veliki broj ljudi samo nada da će nova vlast biti ipak nešto manje loša od dosadašnje. Ko god da je formira.
Kako onda da se ne nerviram kada stranke koje hoće da vode državu tako lako plaćaju 200 evra za propagandni sekund na televiziji u udarno vreme – u zemlji u kojoj se ista suma isplaćuje zaposlenima za otkup čitave jedne godine staža. Njihov sekund, naša godina!
Kako da ne isključujem televizor sklanjajući se od pompeznih slogana koji ponizno govore samo ono što birači žele da čuju. Ukojima je najvažnije mučki udariti neprijatelja – da, da, baš neprijatelja,a ne političkog rivala – i pri tom zaboraviti na elementarnu etiku? Etiku, koju etiku?
Kako da poverujem doskorašnjem predsedniku kada kaže da je „nekada u kampanji bilo glasnih poruka, prostakluka, pretnji, nasilja i podlosti“ a da se to sada „izmenilo“, kada njegova stranka vodi toliko negativnu kampanju da se stomak okreće i mnogim njenim simpatizerima?
Kako da se postavim prema pričama o lažiranim diplomama, skupim avionskim kartama, sumnjivim lobistima, negostoljubivim domaćinima koji odbijaju da neke kandidate prime u kuću? Šta ću među planski ozarenim licima koja prigrle sve kandidate u prolazu?
Kako da se snađem u formalno sekularnoj zemlji u kojoj lider opozicije talibanskom isključivošću tvrdi da je „svaki čovek koji veruje u boga dobar čovek“, a kandidat vodeće partije vlasti za gradonačelnika Niša tvrdoćom džihadiste zaključuje: „Jer šta je to čovek ako ne veruje? Onda nisam potpuno siguran da i jeste čovek“.
Kako da mirno gledam kako ovi na vlasti primitivno zloupotrebljavaju državne pozicije u ogoljenoj partijskoj funkciji? Ne nervira mene toliko što me lažu, već što žele i da poverujem u laži.
.................................................
Ceo tekst pročitajte u štampanom izdanju od 29. aprila. Ako ste zainteresovani da se pretplatite na elektronsko izdanje cele „Politike“ kliknite OVDE.
Boško Jakšić
objavljeno: 29.04.2012
