Izvor: Politika, 18.Jul.2011, 00:58 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Niz politika i njihovih surogata
Samo četiri medija u Srbiji imaju posebnu redakciju za kulturu
Kulturnu politiku oblikuju političari različitih stranaka, umetnička udruženja, naučnici koji rade analize stanja i projekcije razvoja, zavodi za statistiku koji pružaju podatke, istraživači javnog mnjenja, mediji, obrazovni sistem koji stvara i proizvođače i korisnike kulturnih proizvoda, kulturne institucije svojim delovanjem, komercijalni proizvođači itd. Zato je kulturna politika retko kad homogena, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ali je u sređenim zemljama za uzvrat bar prepoznatljiva.
Srbija nema nikakvu jedinstvenu kulturnu politiku nego niz kulturnih politika, njihovih surogata ili odsustva ikakve kulturne politike, jer je prvenstveno oblikuju političari, koliko neposrednim odlučivanjem preko imenovanja direktora kulturnih institucija, toliko i dodelom finansijskih sredstava za njihov rad. Na drugom mestu su komercijalni proizvođači kulturnih dobara, pre svega televizija, estrada i pojedini izdavači. Umetnička udruženja igraju sekundarnu ulogu u odnosu na lične veze pojedinih umetnika i stranaka. Istraživači javnog mnjenja jedva da bacaju pogled na sektor kulture, jer takva istraživanja skoro niko ne finansira, sem jakog sektora istraživanja gledanosti zbog potreba pribavljanja reklama. Empirijska istraživanja kulture su zanemarivo malobrojna i radi ih svega nekoliko ljudi. Kulturne institucije su manje-više u veoma lošem finansijskom položaju. Učešće kulture u obrazovnom sistemu je malo, nastava kulture u školama zanemarena, podređena ciljevima van nje i daje malo dobrih znanja. Obrazovanje za rad u kulturi je krajnje šaroliko i ne baš najuspešnije.
Politički se to vidi po činjenici što još uvek nemamo nikakvu celovitu analizu stanja i projekciju kulturnog razvitka, što je raspravu u Unesku oko kulturne baštine na Kosovu vodila Slađana Prica, a ne naš ambasador pri toj organizaciji i što se ponegde izgleda više ulaže u vodoskoke i dekorativno osvetljenje nego u zaštitu arheoloških nalazišta
Institucionalno se to vidi u nepostojanju nezavisnih profesionalnih državnih institucija koje bi sprovodile kulturnu politiku u skladu sa zakonom, opštim odlukama i odobrenim budžetom, ali bez prava ministarstva i lokalnih uprava da se neposredno mešaju u njihov rad i odluke. Umesto toga imamo nemoćne savetodavne organe.
U praksi se to najlakše vidi po jadnom stanju naših biblioteka (pre svega školskih), bednoj mreži knjižara, zatvaranju većine domova kulture, slabim kulturnim institucijama, nestanku kulturnih redakcija u medijima (samo četiri medija u Srbiji imaju posebnu redakciju za kulturu) pa i same kulture u njima i jakoj metropolizaciji kulturnog života. I to nije sve.
U kulturi ne košta sve isto, ali je nama sve potrebno, i filharmonija i film koji su skupi, i crtež koji je jeftin. Kultura se, kao i u ostatku sveta, sve više gura ka tržištu, ali dok su Guča i Egzit samoodrživi dotle eksperimentalno pozorište nije, ali pomenutim festivalima ide više para. U medijima estrada dobija više prostora od ostatka kulture zajedno itd.
U kulturi se vodi surova bitka za objavljivanje, za novac za izložbe, za honorare, gostovanja u inostranstvu, nacionalne penzije, članstvo u SANU… (najčešće nikakve velike pare, ali kakva kultura takve i ambicije). Atmosfera loša, dijalog svađalački.
Uprkos svemu tome, imamo mnogo dobre kulture. U tom okviru povlašćen je svako ko dobije nešto državnih para, npr. da organizuje izložbu alternativne umetnosti, festival stripa ili snimi neki stari industrijski objekat pre nego što ga sruše zarad kakvog poslovno-stambenog kompleksa. Još više su povlašćeni oni koji su bliski strankama pa dobijaju pare za politički podobne filmove, komercijalne festivale i organizaciju raznih svečanosti i uopšte umeju da se snađu (pare ne teku samo preko budžeta Ministarstva za kulturu, ima i prečica). A najpovlašćenija je SPC, koja dobija pare skoro za šta god poželi, jer je ona praktično jedina koja može da računa i na budžetske i na sponzorske pare.
Kakvi su politika, budžeti i poslenici u kulturi, takva je i povlašćenost. Bez državnih para odumro bi veliki deo dobre kulture. Pitanje je koliko bi se njih zbog toga rasplakalo.
- Profesor Filološkog fakulteta u Beogradu
Ljubiša Rajić
objavljeno: 18.07.2011.
