Izvor: Politika, 01.Jul.2012, 01:22 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ništa od kriketa, zbog vlasti
Kolevka demokratije, Velika Britanija, uvek nudi iskustva – onome ko je spreman da uči iz istorije, učiteljice života. Jedno od njih tiče se dostojanstvenog načina na koji je maja 1997. tadašnji premijer Džon Mejdžor sišao s vlasti.
Pošto je podsetio da Dauning strit napušta ostavljajući iza sebe uspešnu ekonomiju, niske kamate i inflaciju, opadajuću nezaposlenost, uspešnije zdravstvo i obrazovanje i manje kriminala, Mejdžor je laburističkim naslednicima čestitao. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika <<
To je uobičajena učtivost. Dostojanstvo u porazu tek sledi. „Kada se zavese spuste, vreme je da se napusti scena i to je upravo ono što nameravam da učinim”, rekao je Mejdžor, pozivajući kolege torijevce da izaberu novog stranačkog lidera. „Tokom šest i po godina tokom kojih sam bio u Dauning stritu bilo je nebrojeno ljubaznosti velikog broja ljudi, od kojih mnoge nisam nikada sreo niti čuo, sem njihove individualne ljubaznosti. Želim ovu priliku da iskoristim, ukoliko mogu, da im zahvalim, kao i milionima drugih Britanaca koji su mi uvek iskazivali poverenje i ljubaznost o kojoj govorim. Nadam se da ćete mi oprostiti što ovog jutra neću reći ništa više. Kao što znate, ubrzo imam sastanak s Njenim veličanstvom kraljicom kako bih podeo ostavku i kako bi nova vlada mogla da bude i formalno imenovana.”
Onda je kasnije tog dana sa suprugom i decom otišao na ručak a potom da posmatra partiju kriketa.
Koliko još godina srpska trava neće podsećati na englesku. Umesto da se posle poraza na izborima – i parlamentarnim i predsedničkim – Boris Tadić i njegov DS elegantno povuku u svoju prvu opoziciju, preispitaju uzroke neuspeha, ako treba i pronađu odgovorne, demokrate su pokazale da po svaku cenu žele da ostanu na vlasti. Ništa od kriketa.
Upinjali su se da ostvare ono predizborno predviđanje koje je govorilo da imaju bolji „koalicioni kapacitet” od naprednjaka. Računali su da će zadržati vlast i bez rezultata koje je Mejdžor ostavio naslednicima, bez većine, pa i bez dostojanstva.
Oslanjali su se na najpoželjnijeg ženika srpske koaliciono-svadbarske scene, Ivicu Dačića. Ali, dok su demokrate nedeljama deljale ražanj, zec je pretrčavao proplanke.
Pokušavajući da učvrste Tadićevu političku budućnost, demokrate nisu ni htele ni mogle da Dačiću ponude premijersku fotelju. Kod SNS-a lider socijalista nije ništa morao da traži: oni su mu položaj prvog ministra servirali na srebrnoj tacni. Svesno žrtvujući Jorgovanku Tabaković koja je Božidar Đelić ovog postizbornog ciklusa.
I bi što bi. To što Dačić neće moći da odoli premijerskom izazovu meni je postalo poprilično jasno posle onog njegovog druženja s Miloradom Dodikom. Lider Srpske tada je, prihvatajući se zadatka da svaku mogućnost koalicije oko DS-a razbije ucenama oko Čede Jovanovića, najavio budući tok događaja.
Ne znam da li je, ili kako, za ovaj manevar Dodik nagrađen, ali operacija je uspela. Pacijent, Tadićeva vlada, umro je. Puče Miletovo prijateljstvo s basketa s Borisom.
Demokrate su sami krivi za još jedan poraz. Ovoga puta od Dačića. Trudili su se da ga privole. Kako to da ranije nisu utvrdili da SPS nije dovoljno dobar da „upravljala državnim sistemom i vladom u ovom trenutku”?
Sopstvenog dostojanstva radi, ne mogu oni koji su do juče priželjkivali savez sa „evropskom koalicijom” SPS i URS sada da tvrde da je vlada SNS-SPS-URS zlo, povratak na prošlost. Možda i jeste, ali to tek treba utvrditi.
Umesto da se sami povuku, demokrate su oterane u opoziciju. DS je sebe upisao u anale vidovdanskih poraza. Tako je puklo i strateško prijateljstvo DS-a i SPS-a započeto 2008. dirljivim poljupcima dvojice lidera.
Raduje me ipak što više nećemo bacati milione evra svakim novim danom bez vlade, mada je veselje ograničenog dometa.
Novi mandatar kaže da je sve od sada u interesu građana Srbije. Kako bi drukčije i bilo. Sve za narod, kaže Dačić, skromno se poredeći ni sa kim drugim do Čerčilom! „Ako neko ne želi da preuzme odgovornost zbog teške situacije, onda taj ne treba da se bavi politikom”, kaže Vinston Dačić.
Podsećanjima nije umakao ni Nikolić, citirajući nekadašnjeg američkog predsednika Kenedija. „Ne pitajte šta država može da uradi za vas, nego šta vi možete da uradite za nju”, reče Džon F. Nikolić.
No da se od tamo vratim ovde. Srbija je na korak od dužničke krize, realna je opasnost da u oktobru neće moći da vraća dospele dugove. To što bi Srbiju iz krize teško izvukli Džozef Stiglic i Pol Krugman zajedno, nije uteha.
Jedno je sigurno. Uz Dačićevu vladu, Srbija će dospeti pod još jača uveličavajuća stakla Evropljana koji ne propuštaju da podsete na one delove biografije premijera-u-najavi koji ga vraćaju u vremena partijskog drugovanja sa Slobodanom Miloševićem.
Dačić će se tako pridružiti Nikoliću koji je takođe pod prismotrom EU i regiona. Što nagoveštava da ćemo na dobijanje datuma početka pregovora sa Briselom morati da popričekamo – dok predsednik i premijer ne polože testove.
No, ako mene pitate, te testove će položiti. Ne mislim da će evropski kurs Srbije biti ugrožen. Nikolićev predlog o podizanju nivoa pregovora Beograda i Prištine, što zasad jedino zanima partnere u EU, je prvi važan znak ohrabrenja i oslobađanja od evropske skepse koja trenutno okružuje vrhove srpske politike.
Više me brine da li će vlada položiti domaći test, ekonomski. Opasnost je da će Dačić – budući svestan da se u ekonomiju razume tek nešto bolje od Voje Koštunice, koji je na te teme bio „alergičan” – ekskluzivni prostor tog sektorskog dejstva otvoriti čoveku koji je srpskim privatizacijama, privredi, finansijama i bankama već naneo mnoge štete: Mlađanu Dinkiću.
Zazirem od novog ujeda pit-bula, pitomca Svetske banke i MMF-a i moguće najvećeg dobitnika koalicione aritmetike. Teško mi je da verujem magistru ekonomije koji je septembra 2000. govorio da su „veliki izgledi da Srbija za mesec-dva, a najkasnije do Nove godine, dobije novu konvertibilnu valutu”. Kakva crna konvertibilnost! Kakvi bakrači! Kakva vizija!
U srpskoj jednačini s dva-tri tuceta nepoznatih, teškoće su konstanta. Dačić međutim poručuje da će nova vlada, sa većinom koja će je podržavati, biti stabilna. „Ako je bila stabilna prethodna, zašto ne bi i ova”.
Sakloni me bože te stabilnosti koja je Srbiju oterala na dno regionalne liste što se najvažnijih parametara tiče: nezaposlenosti, korupcije, proizvodnje, standarda, cena, zdravstva, obrazovanja, optimizma…
Treba nam mnogo više od te „stabilnosti”. No, da sačekamo i sastav vlade. U zemlji u kojoj su lična imena važnija od političkih programa i platformi, raspored ministarskih portfolija omogućiće da se budućnost lakše dešifruje.
Upamtiću jedno Dačićevo obećanje: „I još jednom da kažem, mene ne interesuje nebeska Srbija nego me zanima kako će Srbija danas živeti. Poštovaću našu prošlost a radiću za našu budućnost. I nikada neću dozvoliti da vratim 1990”.
A dok se ne vrati „srpska pamet” koja je prethodnih godina otišla iz države, na čiji povratak apeluje predsednik Nikolić, simbol „srpske pameti” biće nov kabinet. Pa kom’ obojci kom’ opanci.
Boško Jakšić
objavljeno: 01.07.2012.
