Izvor: Blic, 05.Sep.2003, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ništa ne zaboravljam
Ništa ne zaboravljam
Kada je Jelena Stokuća još kao dete crtala, pravila i slikala lutke i maske, nije ni slutila da će danas potpisivati kostime za predstave uglednih rediteljskih imena kod nas i u svetu. Po diplomiranju na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu, radila je na predstavi 'Leons i Lena', u režiji Dejana Mijača, koji ju je otkrio prilikom njenog asistiranja Biljani Dragović na projektu 'Mrtve duše'. I pored dobrog starta u svojoj sredini, ova umiljata >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << ali i odlučna devojka krenula je u Ameriku sa namerom da ispuni želju - da se usavrši na Univerzitetu u Bostonu. Za to vreme, radila je u teatru 'Hantington', potpisavši nekoliko opera i predstavu 'Šest lica traže pisca', rađenu prema Pirandelu. Nakon četvorogodišnjih postdiplomskih studija, krunisanih 'Kanovom nagradom', Mijač ju je angažovao u radu na predstavi 'Ravangrad' Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu. U međuvremenu, Stokuća je radila i TV dramu 'Kumovi' sa Aleksandrom Mandićem, reklame, jedan nezavisni film...
Koliko se vaše iskustvo iz Amerike razlikuje od onog koje stičete ovde?
- Veoma. Tokom poslediplomskih studija bila sam asistent profesoru nacrta kostima i radili smo scenske skice. Bila sam u prilici da sve vreme predajem i studentima i poslediplomcima, ali je tamo princip da se istovremeno rade i predstave, kao i da su svi polaznici non-stop angažovani u praksi koja se ne odnosi samo na kostime. Posvećuje se naročita pažnja tehničkom obrazovanju da bi studenti ovladali i zanatskim delom posla, kako bi mogli da se uključe u praktičan život. Put vas je tako naneo i u 'Santa Fe operu' u Novom Meksiku...
- Tamo sam radila u pet produkcija, a prvi susret sa mjuziklom imala sam u Njujorku, kao asistent kostimografkinji Merijen Verhejn. Reč je o mjuziklu 'Hot Mikado', u režiji Dejvida Bela, koji je premijerno izveden u Fordovom teatru u Vašingtonu, pozorištu u kojem je ubijen Linkoln. Bilo je čudno i lepo raditi u krojačnici 'Kareli kostjums', biti svedok izvanredne organizacije i podele posla, prisustva na sceni brojnih glumaca. Da li se tamošnji glumci u nečemu drugačije ponašaju od naših?
- Pošto su bolje upoznati sa procesom rada u kostimografiji od naših, jer i sami moraju da prođu kroz sve to, bolje vas razumeju, Ali, u suštini, glumci su svuda isti, ljudske ćudi su svuda jednake.
Da li ste ikada zažalili zbog povratka?
- Ne, vrata su uvek otvorena. Cilj mi je da radim i ovde i tamo. Da li ste pristalica osavremenjivanja - kroz kostim - nesavremenih komada?
- Sve zavisi od koncepta. Ponekad, želimo da napravimo identičan istorijski kostim da se ljudi upoznaju sa tim periodom, jer ne treba zaboraviti da ništa ne treba zaboraviti... Treba biti dobro upoznat sa istorijom, jer istorija se ponavlja. Vidite li, možda, neku opasnost u tom smislu?
- Trebalo bi da se držimo naše istorije i da smo upoznati sa njom, ali ne i da nas to vezuje. Vaš rukopis se odlikuje ekspresivnošću. Šta vam je bitno pri radu na kostimima?
- Volim da sve posmatram kao veliku sliku, celu scenu, pa i sam život. Bitno mi je da kostimi u svakoj predstavi imaju svoju priču, da pomažu glumcima da je ispričaju. Ljubica Jelisavac
