Izvor: Blic, 06.Nov.2003, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ništa bez ličnog pečata
Ništa bez ličnog pečata
U svojoj kući, kuvanje kafe sam preuzeo na sebe – kaže Predrag Cune Gojković, služeći nas kafom, uz neizbežnu asocijaciju na čuvenu pesmu: 'Kafu mi, draga, ispeci', koju je bezbroj puta otpevao, što će učiniti i na večerašnjem koncertu, u Kolarčevoj zadužbini, na svoj 71. rođendan, a u povodu 55. godišnjice svoje više nego plodne karijere. Otpevaće Cune i 'Sonju', mnoge zabavne, starogradske i narodne pesme, a, pri kraju, i Bajaginu, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << kultnu 'Moji su drugovi biseri rasuti...'
'Po svetu krstarim, decenijama, i pratim život ove naše nesrećne omladine koja napušta otadžbinu i u rasejanju je. Pošto je ta pesma prijemčiva i prava, obavezno je pevam u susretu sa mladima, i pri tom, nikada u životu nisam imao priliku da budem svedok tako pomešanih osećanja, kada istovremeno vrište, plaču, pevaju, igraju... Neopisivo je raspoloženje kod te naše omladine koja bi da bude u zemlji, a nema uslova, koja bi da ostavi dijasporu, a ne može jer već pušta korenje, i onda nas ta pesma dovodi na neko zajedničko postolje, odakle posmatramo - ja moju prošlost, a oni njihovu budućnost', kaže Gojković, otac dve kćerke i deka troje unučića, zbog kojih je često na relaciji Los Anđeles-Beograd. Inače, Cune je radijski pevač već 63 godine. Posle tolikog iskustva, kakav imate osećaj pred večerašnji koncert koji predstavlja i veliki jubilej ali i neku vrstu sentimentalnog putovanja?
- Pored uobičajene treme, osećam i dodatnu. Možda čudno zvuči da pominjem tremu, jer sam u krugovima mojih kolega poznat kao čovek koji je nema, a zapravo sam je uvek imao, ali sam je krio. Imati tremu znači biti odgovoran prema poslu koji radite. Posebno je sada imam, s obzirom da sam navikao slušaoce na besprekoran, intonativno čist ton, finu dikciju, a, znate, godine čine svoje. Smatrate li da društvo ima odgovarajući odnos prema umetnicima poput vas?
- Nisam ozlojeđen, niti sam jedak čovek, ali mogu da konstatujem da je baš raritet imati, recimo, čoveka koji tolike godine peva, a da nema nikakvih priznanja od društva. U zemljama koje drže do svoje kulture, u Framcuskoj, Engleskoj... dodeljuju najviša odlikovanja ljudima koji su učinili nešto za kulturu sopstvenog naroda. Naši jubileji prolaze, kažu vam: 'Jeste, bilo je lepo, bio sam na koncertu Đorda Marjanovića ili Cuneta Gojkovića ili...' i time se sve završava. Nadležne institucije kao da ne shvataju značaj te vrste pažnje. Jer, nije to važno samo za umetnika, nego se kroz takve gestove prepoznaje i odnos društva prema kulturi uopšte. Toliko toga je učinjeno i za crkvu, ali ni ona nije imala takvih gestova.
Imate li objašnjenje?
- Mislim da se sve može objasniti pre svega nemanjem iole ozbiljnije strategije kada je reč o nacionalnoj kulturi. Jer, bez obzira na sve, i uprkos svemu, kultura ne sme biti žrtvovana. Da li prepoznajete nekog svog naslednika?
- Ima lepih glasova koji, na žalost, imaju ogroman ali pogrešan repertoar. To je repertoar koji je u trendu, koji je 'kul', 'in', dakle pravljen bez ikakve ozbiljnije strategije. Ja sam celog života veoma vodio računa i kako izgledam, i kako se ponašam i šta ću raditi i, pogotovo, šta ću pevati. I dan-danas ništa u tom smislu nije promenjeno. Ponašanje, repertoar, nastup - isključivo je stvar lične kulture i poštovanja profesije. Nije samo važno stremiti po svaku cenu popularnosti, a da pri tome ne nosite lični pečat i ne hajete za vaspitanje i kulturu. Ko će, zapravo, sačuvati dobru narodnu pesmu?
- Ima ih, bore se Teofilovići, bori se Merima Njegomir, Udruženje 'Koreni'... Postoji borba, ona je tiha, dugotrajna, ali zar baš tiha voda breg ne roni. Osnivač ste Udruženja estradnih umetnika... Koji su aktuelni problemi vaše branše?
- Problemi su u tome što recimo RTS ima nedopustivo malo emisija posvećenih pravom sadržaju. Produkcija gramofonskih ploča, još uvek pri RTS, uopšte se ne bavi narodnom muzikom. Tek kad politika u redakcijama kulture bude izmenjena, biće nekog napretka. Ljubica Jelisavac
