Izvor: Blic, 04.Nov.2002, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nisam pisac za jednokratnu upotrebu
Nisam pisac za jednokratnu upotrebu
U Jugoslovenskom dramskom pozorištu, scena 'Bojan Stupica', u toku su probe predstave 'Šine', Milene Marković. O činjenici da je i njen dramski prvenac 'Paviljoni', takođe igran na ovoj sceni ali i o tome šta za mladog pisca znači 'ulazak' na scenu Jugoslovenskog dramkog pozoršta, ona kaže:'Nakon nagrade u Beču, 'Paviljoni' su postavljeni u JDP-u koje jeste reper i neka vrsta sna svakom mladom piscu, reditelju i glumcu. Taj komad je >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << potom igran u još nekim pozorištima i nekim drugim pozorišnim sredinama, ali sam sva ta kasnija izvođenja doživljavala kao čist ćar.'
Pored ove drame, prilično je bila zapažena i vaša zbirka pesama 'Pas koji je pojo sunce'. Odakle 'potiče' poezija?
- U ranoj mladosti, dok nisam ukačila sadašnji izraz koji će se verovatno menjati, bila sam veliki ljubitelj bajki. To je periodu mog, možda generacijskog eskapizma, nešto kao da sam bila u utrobi kita. Tako sam tada sve što sama pisala, pisala u stihu pa i svoju prvu poetsku dramu 'Pas koji je pojo sunce'. Dramu sam kasnije bacila ali sam sebi obećala da ću, kada budem napisala knjigu, iskoristiti taj naslov što sam eto, učinila. Što se samih pesama tiče one su možda više poeme, dugačke za pesmu, kratke za dramu. U JDP su u toku probe vašeg novog komada 'Šine'; o čemu je reč u tom komadu, odnosno, po čemu se ta drama razlikuje od 'Paviljona?
- 'Paviljoni' su priča o nekim ozbiljnim socijalnim problemima, koji su potom vezani isključivo za novobeogradski milje. U Makedoniji je međutim, taj komad rađen kao da je recimo, njujorški. Realni uzor za tu priču meni je bio Đeram i taj kraj, ali sam izabrala Novi Beograd zato što mi je bilo lakše da se u tom prostoru poigravam žanrovima. Zato sam imala potrebu da ekplicitno kažem ovo je taj i taj prostor. U suštini je reč o predgrađu koja se menjaju zato što gradovi rastu. Bulbuder je na primer, do nedavno bio potok, kaljuga. Moja namera i tadašnja i sadašnja jeste kako da neke priče iz mog okruženja učinim umetnički zanimljivim, kako da ih ispričam na što bolji način. Konkretno, komad 'Šine' je priča koja se odvija poslednjih desetak godina i prati jednu generaciju od škole, odrastanja, odlaska u rat do povratka kući. Da li je to ponovo priča o ljudima iz kraja?
- Za razliku od 'Paviljona” koji su imali lokalniju crtu, 'Šine' su više usmerene ka opštem planu ili možda opštem prostoru dešavanja. Međutim, ja ne volim teze i mrzim relativizacije, a naročito mrzim relativizaciju nasilja. Jako sam volela Tarantina kada se pojavio, sada ga prezirem zato što sam shvatila da postoji samo jedna način na koji možeš da pokažeš kako čovek umire. A to je onako kako radi Pekinpo, što znači ono je potresno, treba da poseduje dostojanstvo i ono je strašno. Zato se u ovom komadu ja igram sa jednom drugom vrstom postupka, na primer, nešto napisano dokumentaristički, na sceni i te kako postaje artificijelnost. Jednostavno govoreći, ti likovi kojima se sve to desilo su i dobri i loši, i ja ih podjednako volim.
Vašu dramu režira Slobodan Unkovski, autor najznačajnijih pedstava pozorišta gde ćete biti igrani, kakva su vaša osećanja s tim u vezi, šta ako na primer postanete zvezda?
- Osećam neku mešavinu straha, zebnja i radosti. Ali zvezdu shvatam kao nekoga ko ima 25. godina, živi u velikoj zemlji i svira rokenrol. Nadam se da će predstava biti takva da je pozivaju na festivale i da onda putujem sa njom. Ono što mi je posebno važno u vezi sa ovom predstavom jeste što u njoj igraju Boris Milivojević i Nikola Đuričko moji klasići sa Akademije. Unkovski je pomešao glumce za koje je znao da su dobri sa onima za koje su mu rekli da su dobri i tako je stvorena ta, po mom mišljenju podela snova. A to znači 'u rukama Mandušiča Vuka'. Jeste li vi generacijski pisac?
- Ne bih volela da imam bilo kakvu odrednicu u bilo čemu osim one osnovne životne tipa - žena, deca, familija. Letos sam na Adi Bojani nedelju dana razmišljala da li da budem spasiliac na plaži ili da ipak odem na tu dramsku radionicu. To što se desilo da me možda shvataju kao generacijskog predstavnika jeste verovatno zbog konteksta u kome sam se pojavila, teme koju sam tretirala, ali se ja ne osećam tako. Dali vas dovode u vezu za Biljanom Srbljanović i da li vam smeta 'ukazivanje' na dominaciju takozvanog ženskog pisma?
- Ne smeta mi to poređenje zato što su naši radovi potpuno različiti, mi smo dve potpuno različite stvari. Jednom gospodinu sam to objašnjavala na primeru stola i autobusa. Zajedničko nam je da smo rođene u Beogradu, da smo sličnih godina i da smo u nekom početnom nastojanju okrenute inostranstvu. Što se te tiče dominacije žena moj problem je u tome što ja ne poznajem te muško-ženske relacije. Najbolji kompliment koji sam dobila za svoje pesme jeste da ih je napisalo ljudsko biće. Možda su stvarno žene dominantne, ja to ne znam, ali ako bismo ozbiljno razgovaralil o tim problemima, o odnosima te vrste, onda bismo morali znati da ovde zemljaci i burazeri za silovanje dobiju jedva dve godine. I to je prava tema i ozbiljno pitanje o kome treba govoriti. Kojim povodom putujete u Švedsku?
- U Stokholm putujem na festival poezije zahvaljujući Vladimiru Arsenijeviću koji im je poslao moju zbirku pesama. Hoćete li im otkriti da ste dramska spisateljica?
- Kada gostujem na televiziji, najviše bih volela da mogu da kažem da sam domaćica, ali pošto je to neozbiljno, ispod mog imena stoji da sam pisac. Pokušavam da ostanem koliko je to moguće, izvan klišea, čak i izvan pravca razvoja koji se od mene očekuje. Nisam daleko od namere da sledeću dramu napišem još hermetičnije od ove i tako redom, da bih jednog dana mogla početi pisati i prozu ali i poeziju, i drame koje će biti namenjene veoma uskom krugu ljudi. Šta danas znači reč pisac? Eglezi na primer imaju reč playwrite, koja još više sužava pojam pisca, svodi ga na nešto za jednokratnu upotrebu. Ja neću da budem za jednokratnu upotrebu. Željko Jovanovič
