Izvor: Blic, 19.Nov.2001, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nisam nikakva sila iz senke
Nisam nikakva sila iz senke
Nepunih pet meseci po dolasku u Beograd, supruga ambasadora SAD Lin Džermejn Montgomeri, Britanka s francuskim korenima, broker sa stažom u diplomatiji, magistar umetnosti, a uskoro i doktor filozofije, majka jednog studenta i dve tinejdžerke, uveliko organizuje prvi dobrotvorni bal. U međuvremenu piše kolumnu o lokalnim prilikama za jedan hrvatski i jedan jugoslovenski list, već je obišla dobar deo Srbije i Crne Gore, po imenu zna pola Beograda >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << i baš danas, kao pokrovitelj YU kampanje protiv zlostavljanja dece, ima zvanični prijem u rezidenciji. Na pitanje kako sve to postiže, daje jednostavan odgovor:
'Ja ne spremam svoju kuću. U Vašingtonu bih to radila. Ne kupujem, ne kuvam, ne vozim se tramvajima ni autobusima, nemam muža koji traži da jede kad se vrati s posla. Oslobođena svega toga, skoro svaka žena bi mogla da uradi što i ja. Zato se divim ovdašnjim ženama koje toliko toga postižu dok brinu ima li čega u frižideru i jesu li platile struju i telefon. Ja sam svega toga oslobođena i to je suštinska privilegija života u diplomatiji.' 'Blic' je već najavio 'Bal snova', 15. decembra u 'Hajatu', čiji je prihod namenjen Dečjem odeljenju Instituta za onkologiju i radiologiju u Beogradu. Šta mislite koliko ćete prikupiti para?
- Osnovna su sredstva od karata. Počinju da se prodaju 1. decembra i to je sto maraka po osobi. Dobar broj od 360 mesta već je rezervisan. 'Hajat' nam daje polovinu prihoda od prodaje. Biće tu tombola i aukcija slika i dragocenosti dobijenih na poklon. Svako može da pokloni novac, uslugu ili nešto treće. Šta će biti s drugom polovinom?
- Plaćaju se usluge 'Hajata', troškovi večere, pića, obezbeđenja...
Zar ne mislite da ste mogli da dobijete bolje uslove?
- Mislim da je to savršeno umesno pitanje. Ali morate da ga postavite upravi hotela. Mi smo hteli da sve to ima neki nivo. Kako ste saznali da dečjoj onkologiji treba pomoć?
- Ambasada SAD im je već kupila sterilizator, ali potrebno im je još mnogo toga, a ja sam tragala za značajnim lokalnim projektom. Hoću da radim s ovdašnjim ljudima jer tako širim krug prijatelja. I hoću da mi ljudi veruju. Svesna sam doze nepoverenja, znam da ste bili zloupotrebljavani i iskorišćavani. Zato će kompletan obračun biti dostupan javnosti. Sve ćemo, do dinara, potrošiti za kliniku. Kad mi neko pokloni sliku ili novac, hoću da zna gde će otići te pare. I kako će izgledati bal?
- U stvari, biće to večera s plesom. Red muzike, red prikupljanja para. Imamo dva orkestra, zabavni i džez, gudački kvartet... sve, naravno, besplatno, a jedan gospodin iz ambasade nastupa kao DJ s disko-muzikom. 'Mona' organizuje modnu reviju i poklanja sve modele za aukciju. Deca će prodavati tombolu za vreme večere, i moja mlađa ćerka se prijavila za taj posao. Moj muž je ponudio za aukciju svoje vreme, razgovor uz kafu. Gospodinu Miroljubu Labusu to se svidelo, rekao je da će i on ponuditi isto. Pitaćemo još neke ministre... Baš me zanima čija će kafa postići veću cenu!
- Da, biće baš zgodno. Nećemo da to bude uštogljeno veče, već da se ljudi lepo provedu. Dobrotvornim radom ste bili preokupirani i dok vam je muž bio veleposlanik u Zagrebu. Sudeći po novinskim tekstovima, imali ste i bogat društveni život. Kako birate nove prijatelje? Kako odlučujete kome ćete pomoći?
- Obično upoznajem prvo lekare. Cenim njihovo obrazovanje i način razmišljanja. Tako saznajem šta im treba. Kako prikupljam novac? U bašti rezidencije u Zagrebu bila sam napravila pozorište sa oko 300 mesta. Tu smo počeli da okupljamo glumce, režisere, pisce, decu koja hoće da glume i, naravno, roditelje. Moja ćerka je i tamo, kao sada u Beogradu, išla u javnu školu, pa je tu bilo mnogo njenih drugova. I to je pokrenulo stvari. Stalno ste zauzeti - ručkovi, večere, posete... Češće, ili mi se čini, u društvu Jugoslovena nego diplomata?
- Međunarodna zajednica je važna, ali ako hoću da prikupljam sredstva, moram da se viđam s ovdašnjim svetom, s lokalnim biznismenima. Oni, uistinu, uvek daju najviše. Moram da idem na mesta gde oni idu, da ručam gde oni ručaju, da tražim da me upoznaju s njima, da ih posećujem, tako to ide. Nešto ćemo pokušati da uradimo zajedno, ali zašto nam pri tom ne bi bilo lepo?Volim da radim s ljudima, ali volim i da svi u tome uživaju. Pojavljujete se i na javnim mestima. Da li vi to zamenjujete muža?
- Nekad zvanično, nekad nezvanično, ako on misli da ja nešto mogu da učinim. I te kako sam svesna ograničenja. Ja nisam ambasador. Ovde pogotovu moram da budem oprezna da ljudi ne steknu utisak da ja imam njegovu moć ili da sam ja neka makijavelistička sila u senci. Otkad ste u Beogradu redovno pišete dnevnik. Šta će se u njemu naći ove nedelje?
- Ove dve nedelje su bile veoma važne za mene. Prvi put sam bila sama. Muž mi je bio u SAD, na preslušavanju u Senatu. Danas je potvrđeno naimenovanje (petak, 16. 11.) i vi ste prva novina koja to saznaje. Susretala sam se s mnogo ljudi u vezi s njegovim i svojim poslovima i nešto je kliknulo, prvi put. Stvari su došle na svoje mesto. Sada osećam da će mi ovde biti dobro. Znam da ću prihvatiti kao svoj dom i ovaj grad.
Ruzica Mevorah
