Izvor: Blic, 14.Avg.2003, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nisam ja bludni Toma
Nisam ja bludni Toma
U svom novom (rekla bih erotsko-filozofskom) romanu 'Kutija od orahovog drveta', objavljenom u izdanju KOV, Nikola Milošević progovara o tamnoj strani ličnosti, u maniru večitog pesimiste i zavideći optimistima-romantičarima kojima je život svakako lakši, kaže: 'Petru Krdu je jedini hteo da ga objavi, zapravo, jedini hoće da me objavljuje. Ja sam, znate, i dalje na crnoj listi jer se usuđujem da kritikujem instituciju političkog monopola. ' >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic <<
Šta je vas nagnalo da se baš bavite svojim 'grešnim mislima'?
- Da se razumemo: reč je o tamnoj strani mog junaka - Tome. O njegovoj opsednutosti požudom.
Zar vi niste Toma?
- Ne. Nije to moja biografija. Sačuvaj me bože da jeste.
Ne mora li uvek da bude autobiografskog u delu?
- Uvek postoji građa od koje pisac polazi. Ona nije samo i pre svega u rangu njegovih sopstvenih doživljaja već i u iskustvima onoga što pripada ljudima koje je upoznao i s kojima je bio u prilici da se druži. I ono što je pisac iščitao takođe spada u dozvoljenu građu.
Koliko vaš junak ima od vaše ličnosti?
- Doslovno, od mene nema ništa. Ima jedan deo koji sam mu posudio: najvećma se tiče moje sklonosti ka pesimističkom viđenju čoveka i sveta, i bavljenju religijskim i psihološkim temama. To sam iskoristio da ga učinim složenijim likom.
Ali tek u drugom delu knjige vaš junak raspravlja o Bogu, Partiji... U prvom su, maltene, faktografski dati njegovi erotski doživljaji iz voza za Obrenovac?
- Tomine erotske avanture iz voza nisu moje.
A je li vaš otac doista živeo u Obrenovcu?
- Ne. To je fikcija. Moj otac je bio lekar, u Banatu. Građu sam našao od jednog kolege koji je studirao psihologiju. Od samog početka moj junak kaže da se stidi svoje strasti. Kod prototipa nije bilo griže savesti. Na kraju, kao što se vidi u opisu doživljaja na plaži, on se slama - kaje. Tomu nosi moćna erotska struja, ali, premda on nije kadar da joj se odupre, ipak ima svest o tome da je požuda nešto čemu ne bi trebalo da se preda. On je raspolućen - tragičan lik.
Vaš pesimizam nije očigledan kod junaka.
- Njegov pesimizam tek na kraju dolazi do punog izraza. Setite se njegovog imaginarnog pisma prijatelju. Pismo se završava rečima da je nada za nas ovde na zemlji kao kandilo na grobu..., slabački lelujavi plamičak koji svetluca u tami. Držao sam da je to dobro i sa gledišta literarne gradacije - da ne otvorim odmah karte.
Kada raspravljate o tome kako je bilo iznosite li fakte?
- Zaista je tako bilo. Godine 1943, u jednom mestu u Crnoj Gori, jednog sveštenika su pod pištoljem naterali da održi opelo Isusu Hristu. U Španiji su španski komunisti zaista primili Isusa Hrista u partiju. Uzeli su jedan od onih drvenih kipova koji se na procesijama nose, uneli ga u seviljsku katedralu i uručili mu partijsku knjižicu broj jedan. Jer, kao što kaže jedan od junaka mog romana: 'Nije u redu da sin božji ima partijsku knjižicu broj dva...' Onda, recimo, lik profesora filozofije, za koga njegov školski drug kaže: 'Znam taj slučaj. Stari sifilis. Nisu ga špricali na vreme.' Ja sam bio student tzv. čiste filozofije, a moj profesor - Dušan Nedeljković. Ovako je bilo: kao studenti smo dobijali zadatke da od govora Josipa Broza i Kardelja načinimo filozofski konspekt, što je bilo muka živa...
Verujete li u Boga?
- Verujem samo u takvog boga koji je kadar da učini da nije bilo ono što je bilo.
Zato vaš junak smatra da se 'zlo prošlosti ne može osmisliti nekim budućim dobrom'?
- Čim je nešto bilo užasno - to ostaje besmisleno, ma šta da se kasnije desi. Otuda oba moja junaka veruju samo u onog boga koji je kadar da učini da istorija nije ni bila. Zato, ako se sećate, kad vode dijalog Toma i Nikiforovič, pa Rus navodi misao Lava Šestova koji ga pita: 'Da li znaš šta su to ruski kopeječnije sveči?' (To su sveće koje vrede jednu kopejku, ništa, beznačajno!), Šestov kaže da je od jedne takve (zaboravila je neka starica) izgorela Moskva. Šestov onda kaže: 'Raspućin i Lenjin su bili dve takve sveće. Prvi je obrukao carsku porodicu; drugi je uništio Rusiju. Kad izgori grad, sagradiće se novi, ali ta šteta od ove dvojice ne može ničim nikako da se nadoknadi.
Kad se opravdavate pred sobom, na šta mislite?
- Na glas razuma. Kamo sreće da sam spreman ne samo da ga oslušnem nego postupim kako on kaže. Najčešće ne biva tako.
Kažete li sebi: to mi baš nije trebalo?
- Od svega što sam u životu činio, ništa mi nije trebalo. Ja nisam mudar čovek.
A šta je mudrost?
- Umeće življenja. Mudar čovek je onaj koji u saglasnosti sa svojim interesima čini ono što mu najmanje može nauditi.
Po čemu to zaključujte?
- U 75-oj godini moram da rešavam stambeni problem. Nisam siguran da ću ga rešiti do kraja života. Pa, kud ćete jači dokaz za ono što kažem! M. Marjanović Nezaboravni vrući doživljaj sa plaže
'... Kad se to utrljavanje ulja završi, moja poznanica sa plaže moli me da sad ja njoj namažem leđa. I odmah se prući po mom ćebetu.
Još pri prvim dodirima osećam da na koži već ima ulja i shvatam da je njena molba bila samo izgovor. Prevlačim, reda radi, rukom, malo po jednom malo po drugom ramenu. Onda prelazim na leđa i hvatam ivice gaćica. I povlačim ih naniže.
Međutim, u tom času devojčica prelazi trkom preko one trake vlažnog peska, a u ruci drži kamen.
Potom trči prema meni i viče: ‘Znala sam, znala sam!
Nas dvoje brzo ustajemo. Njena majka povlači gaćice naviše.
U nedoumici sam šta da radim. Ne da mi se da bežim.
Dok se tako premišljam, devojčica me gađa kamenom. Pogađa me u stomak, ali očigledno je, cilja ono mesto ispod stomaka.
Kad odmaknem dovoljno daleko, zastanem da malo predahnem. I premda znam da to nije mudro, okrećem se i gledam šta se tamo zbiva.
Devojčica glavu zagnjurila u stomak svoje majke i udara je rukama iz sve snage po bokovima i po struku.
I plače.
Čak i sad, posle toliko godina, dok ovo zapisujem obuzima me stid.
Ako Bog zaista sve može, molio bih ga da se bar to nikad nije dogodilo, pa makar sve drugo ostalo onako kako je bilo.'
