Izvor: Blic, 17.Jun.2000, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Niko ne sme da ne sluša klince
Niko ne sme da ne sluša klince
Nenad Andrić. Rođen u Beogradu, školovao se u istom gradu, i dalje živi u njemu. Predaje matematiku i fiziku, na specifičan način. Piše drame, aforizme ('aforizam, to je crnogorski roman!'), kratke priče, scenarija... Za sebe tvrdi da je urođeno aljkav, redovno 'depilira' jezik, besomučno jurca za četvrtom varijantom, od ponuđene mu dve. Njegova prva knjiga, 'Evo vam kupac & Our blues', data je nedavno na uvid javnosti. U njoj dominira >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << slika apsurdne i groteskne stvarnosti, prema kojoj Andrić zauzima ironijsko-kritički odnos. Reč je, zapravo, od dve celine. Prvu čine kratke priče, pod naslovom 'Evo vam kupac', a drugu, 'Our blues' dramski tekst u stihovima, posvećen slvnom ocu, Miodragu Andriću Ljubi Moljcu. Autor tvrdi da čitalaca, pa i kupaca, ima, a još jedan kuriozitet jeste da se izvesna zemunska underground grupa sprema da stihovanu dramu 'ozvuči' svojom muzikom.
Zašto kratka forma dominira u poslednje vreme u književnom stvaralaštvu ovih prostora?
Ne pratim književne tendencije ovih prostora. U mom slučaju, kratka forma predstavlja deo puta. Najlakše mi je kao klincu bilo da se igram aforizmima pošto je, po mom skromnom mišljenju sem pokojnog gospodina Radovića i par živih autora konkurencija bila užasno tanka. Uostalom, ovo je zemlja genijalnih, duhovitih, anonimnih autora grafita. Postoji li gradska priča, ako nema građanske klase?
Naravno da postoji! Veliki broj tih priča nas, koliko toliko autentične žvakaće asfalta, i održava u ovoj bedi od života. Međutim, u svom pisanju ja ipak bežim od klasične gradske priče. Prosto, ne diram u svetinju. Isuviše me u ovom trenutku boli odlazak stotina samo mojih sjajnih prijatelja. Tih četiri pet miliona razreda škole je trebalo da formira građansku klasu, a oterala ih je ova nepismena bahata bratija. Ko vam (ni)je uzor?
Uzora po pitanju pisanja u klasičnom smislu nemam, pošto se užasno trudim da sačuvam autentičnost. Ali, naravno da postoje ljudi kojima se divim. Gospodina Vladetu Jerotića mislim da bih mogao da slušam četiri godine neprestano, uz pauze za hranu i spavanje. Međutim, mom shvatanju života, pisanja i mnogo čega još, najbliža je misija Jukia Mišime. Eto, možda bi on mogao biti moj uzor.
Kako je biti sin slavnog oca?
To pre svega zavisi od toga zbog čega vam je otac slavan. Moj otac je najduhovitiji Srbin dvadesetog veka i ja sam na njega veoma ponosan. Ovo novo vreme je u fundamentu unakazilo instituciju slave. Danas su slavni kriminalci, intelektualni bogalji, ljigavi političari... I njihova deca su besprizorna, razularena, osiona... Ja sam živeo sa tim da svaki džumbus koji napravim, posredno pravi i moj otac. Pošto ga volim najviše na svetu, bio sam uzoran u svakom smislu.
Zašto pisati knjige, ako se od njih ne može živeti?
Isključivo zato da bi se podigao moral, uklonili vladajući 'knjigoljupci', stvari postavile na mesto, vratio civilizacijski sistem vrednosti, pa da se jednoga dana uz Božiju pomoć od tih knjiga i živi! Zašto (ne) treba biti član Udruženja književnika Srbije?
Pre svega bi trebalo postati član Udruženja plemenitih Srba. Što se tiče Udruženja književnika ono je u redu u esnafskom smislu. Mada, meni sve to deluje malo jalovo, a i nisam čovek koji ljubi institucije. Ne volim da plaćam članarine... Dosta toga sam u životu plaćao krvavo, tako da bih se učlanio samo ako je besplatno. Zašto mislite da je biti aforističar negativna odrednica?
Problem je u tome što dobro zvuči a ne znači ništa. Konkretno, ja se naježim kada me neko nazove aforističarem. Zbog toga verovatno i nisam objavio ni jednu zbirku, a imam materijala za dve-tri. Nevolja je u samom lepljenju etikete. Nisam siguran da bih uspeo da je skinem, a da me ne peče bar koža. Moja misija je daleko složenija. Da li je zaista aforizam crnogorski roman?
Baš lepo od vas što me citirate. Time sam pokušao da objasnim tu književnu vrstu. Da li su bolji pisci oni koji nisu završili književnost? Vaš primer...
Poenta je u bežanju od klišea. Ne postoji ni jedan fakultet ovoga sveta koji će od vas napraviti pisca. Sa tim se čovek rodi i na tome radi. Samo pisanje je poluinženjersko zanimanje. Malo osećaja, dosta iskustva. Ne mogu da čitam knjige iz kojih šišti nepoznavanje bar elementarne matematike. Život je ipak gomila jednačina, a pisci se više od svih ostalih razumnih stvorenja tim životom i bave. Koliko staje jedna knjiga?
Ako mislite na moju, koštala me je stotinak metara živaca, četrdeset boksova cigareta, puno besanih noći, četiri blokčeta, nešto kilovata za kompjuter, i dosta novca. Kada se to sve baci na papir, ispostavi se da je posle toga, u prodaji, maltene besplatna. Poslednju stavku u nizu odredio je Gospodin Bog preko nekih dobrih ljudi. Ostalo je na moj račun. Do kada mislite da budete 'mlad' pisac?
Mlad ću biti do smrti, pošto nemam drugih varijanti. Ako ikada postanem džangrizavi histerični matorac koji glasa za postojeći pakao, zamoliću buduće unučiće da me eliminišu. Niko ne sme da ne sluša klince, pošto oni znaju sve i oni se pitaju. Toliko o mladosti. A što se tiče pisanja, dok god mogu da držim plemenitu gospođicu olovku, biću pisac. Posle toga ću biti prinuđen da diktiram.Mila milosavljević
