Izvor: Blic, 25.Maj.2001, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nijedna etiketa ne garantuje sadržaj
Nijedna etiketa ne garantuje sadržaj
Mladi beogradski reditelj Stefan Sablić diplomirao je režiju pre nepune dve godine na Akademiji dramskih umetnosti u Beogradu i od tada potpisao 'Elektru' Danila Kiša sa Milicom Mihajlović u glavnoj ulozi, komad 'Prokleti Kovalski' koji se daje u 'Ateljeu 212', i nedavno 'Život iz početka' na sceni teatra 'Kult'. Posdiplomske studije završio je u Izraelu gde je radio komad 'Priča o vojniku'. Ovaj daroviti momak sin je popularne glumice >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Jelisavete Seke Sablić sa kojom je i sarađivao u predstavi 'Život iz početka'. Govoreći o tom komadu, odnosno o motivima koji su ga nagnali da se poduhvati tog teksta, Sablić navodi da je to, za njega, bio veliki izazov.
'Video sam u njemu obračun sa mentalitetom, establišmentom i režimom. Likovi su ljudi koji su se iz svog neznanja i odbijanja da prihvate istinu držali nekih ideala. Ti ideali postali su aksiom i time se, zapravo, zatvorila svaka mogućnost izbora za generaciju koja je došla posle njih. Nastupilo je potpuno beznađe. Opet, s druge strane nisam ništa idealizovao. Za mene u komadu nema nevinih'. Ubrajate li i sebe u tu generaciju kojoj su bile zatvorene sve mogućnosti i koja je, zapravo, kročila u beznađe?
- Istina, pričam o svojoj generaciji ali, čini mi se, da mi i dalje živimo tu priču. Svedoci smo te generalne političke promene, odnosno olakšanja. Međutim, u našim privatnim životima ne primećuje se i ne oseća neko poboljšanje. 'Život iz početka' je komad kojim sam hteo da oslikam surovost i amoral koji pripada mojoj generaciji, odnosno generaciji sa tim takozvanim modernim senzibilitetom. Naime, svi likovi su usamljeni u svojim pričama. Različite generacije pripadaju potpuno različitim svetovima, mnogo su udaljeniji nego što je to prirodno. Stasala je generacija koja je izgubila svaki sistem vrednosti. Otkud, po vašem uverenju, ta surovost i amoralnost mlade generacije?
- Pretpostavljam da dolazi od pogubnog uticaja svega kroz šta smo prošli za ovih desetak godina.
Na šta konkretno mislite?
- Sve potiče od konstantne frke za egzistenciju. Jer u predstavi su svi u borbi za opstanak, a ni u životu nije bitno drugačije. To je borba u kojoj se gledaju samo svoji ciljevi. To je jedan svet gde je realnost gola nužda i gde je nezamislivo voleti. Svet izvan morala. Mislite li da smo na putu da se to promeni ili...?
- Čini mi se da će trebati još mnogo vremena da stvari dobiju svoje pravo mesto. Jer, ovde su se sve vrednosti okrenule u svoje suprotnosti. Nijedna etiketa ne garantuje sadržaj. No, iskreno se nadam da će se tu nešto promeniti. Međutim, najbitnija je promena u glavama ljudi, a do nje se ne dolazi ni lako ni preko noći. Kako gledate na fenomen ljubavi s obzirom da ste rekli da je reč o svetu u kome je nezamislivo voleti?
- Reč je o tome da ona jednostavno nije na ceni. Naravno, da mora da postoji otvorena mogućnost za prave ljubavi pošto je to večna kategorija, ali prema njoj postoji jedan ironičan odnos. Kako lično stojite po tom pitanju?
- Ne bih baš da govorim o tome. U osnovi, sve je deformisano pa je teško naći pravu mogućnost. Jer, gledaju se neke druge potrebe. Mislim da je teško biti slobodan po tom pitanju. Jer, ovde se ljudi vezuju u krugove koji se teško otvaraju, dok u Evropi i svetu nije tako, zato što tamo ljudi imaju veću sigurnost. O kakvoj to sigurnosti govorite?
- Prvo, imaju sigurnost lične realizacije koja je direktno uslovljena mogućnošću zarade. Na taj način postaju samostalni. A to je neki preduslov u životu za koji mislim da je veoma važan. Ovde sde svi moji prijatelji, i ja sa njima, pitaju kako da zaradimo neke pare? I? Ima li odgovora?
- Nikako da nađemo odgovor. Posdiplomske studije ste završili u Izraelu. Možete li uporediti ovdašnju i tamošnju sredinu?
- Izrael je zemlja koju jako volim. Ima mnogo stvari u sferi duhovnosti koje me vezuju, ali ta zemlja nije za mene bila rešenje. Jer, ona je ipak daleko od Evrope i u smislu mentaliteta i u pogledu kulture. Pozorište je, takođe, tamo vrlo specifično. A to je, naravno, meni jako bitno. Mislim da je maksimum onoga što ja mogu da dam vezano za ovaj jezik, ovo mesto, ovaj mentalitet. Koji je to komad koji bi vi, kao jedan mladi reditelj na početku karijere, voleli da radite i zašto?
- Voleo bih da radim jednu pripovetku Edgara Alana Poa koja je dramatizovana za pozorište u Francuskoj. Reč je o drami koja ostavlja puno prostora za igru, razularenost, ludiranje... Mesto zbivanja je ludnica gde su ludaci preuzeli taj prostor i ne prepoznaje se granica između lekara i pacijenata. Jasno je da se radi o metafori vlasti. Čitav komad ima specifičnu Poovsku poetiku, koja bi za nas bila nešto novo. Nalazite li da ta situaciji ludaka koji su preuzeli ludnicu može imati izvesne sličnosti sa nama?
- Počeo sam da radim na prevodu te drame pre oktobarskih promena vlasti, ali mislim da mi i dalje imamo puno ludaka u svim segmentima društva. Kakav je vaš odnos prema novoj vlasti i njenom radu?
- Žarko se nadam da nećemo nastaviti sa starim običajem idealizacije lika i dela jednog čoveka i jedne vlasti. A sve ostalo ćemo da vidimo - ne znam, a i ne bih baš ulazio u detalje. Saradnja sa mamom
Majka vam je poznata glumica, da li vam je to pomoglo ili odmoglo? Kako ste sarađivali u predstavi 'Život iz početka'?
- Ta činjenica mi pomaže utoliko što je danas teško dobiti pravu podelu, pa kad imaš jedno značajno ime onda i drugi lakše prihvataju uloge. Ništa mi to ne smeta osim što me novinari stalno to pitaju. Sarađivao sam sa Sekom isto kao i sa drugim glumcima, slušali smo se međusobno. Tatjana Njezić
