Izvor: Politika, 01.Dec.2012, 16:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nije teško reći ne
Jasno je sada da „komandna odgovornost“ vredi samo za Srbe optužene i osuđene u Hagu, kao i „udruženi zločinački poduhvat“
Ponekad se pitam da li o Srbiji znam puno više osim da ona postoji? Zapravo, u dilemi sam je li naša spoljna, pa i unutrašnja, politika samovoljna i utemeljena na običnim improvizacijama, ima li viziju, ili se vodi od prilike do prilike, pri čemu ponekad izgleda smešno, nekada dramatično, a povremeno i neočekivano. Najgore od svega je što >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << u očima međunarodnih faktora više nije smešna samo naša država već i svi njeni građani...
Jer naše lamentiranje, pa i kuknjava, oko oslobađajuće presude za Ramuša Haradinaja baca u drugi plan 12 godina dugu potčinjenost i kolonizaciju naših duša. Naravno da je srpski život najjeftiniji na Balkanu, to pokazuje i odluka Haškog tribunala u kontekstu oslobađajuće presude za Haradinaja. Bez namere da me ovde neko optuži za militaristički politički diskurs, u kojem hoćemo ili nećemo da pominjemo geopolitičke interese Zapada, ali ova presuda svakako jeste imperijalno prekoračenje svake moguće granice i morala i pravde u negativnom smislu. Haški se tribunal pokazao kao branilac jednog hobsovskog sveta, sveta u kojem je međunarodno pravo svedeno na običnu golu silu, pri čemu se sada jasno vidi da upravo vojna slabost na Balkanu znači i diplomatsku, državnu i svaku drugu slabost.
Jasno je sada da „komandna odgovornost“ vredi samo za Srbe optužene i osuđene u Hagu, jasno je da je „udruženi zločinački poduhvat“ rezervisan opet samo za Srbe. Vojislav Šešelj je u Hagu osuđen zbog nepoštovanja suda i zbog otkrivanja identiteta zaštićenih svedoka, dok niko nije odgovoran zbog smrti 19 svedoka u procesu protiv Haradinaja. Jer Haradinaj ne odgovara po komandnoj odgovornosti, a recimo Šainović odgovara.
Ipak, sve smo to znali i ranije, ali ko god je bilo šta javno zucnuo o tome odmah je u ovoj zemlji bio proglašen predstavnikom „antihaškog lobija“. Građanska je Srbija saradnju s Haškim tribunalom proglašavala najvišim državnim prioritetom i najvišim dometom patriotizma, sve sa argumentacijom da prvo moramo da procesuiramo sopstvene zlikovce. Donekle se slažem, ali haška priča u Srbiji mučna je priča o porazu državne i nacionalne politike u poslednjih 12 godina. Bespogovorno verovanje Zapadu, kao što je tužno pre neki dan zavapila gospođa Suzana Grubješić: „Mi ispunjavamo sve postavljene zadatke, a oni nama nož u leđa evropskoj Srbiji“. Imam razumevanja i za gospodina Zorana Stankovića, predsednika Koordinacionog tela za Preševo, Bujanovac i Medveđu, kada ga ambasadori SAD, Velike Britanije i EU teše „da je jug Srbije neodvojivi deo Srbije“. Posle postavljanja spomenika OV u Preševu? Ili kada nemački ambasador kaže u Novom Sadu „da su odnosi Vojvodine i Srbije unutrašnja stvar Srbije“. U normalnim zemljama stranim ekselencijama ni na pamet ne pada da tako nešto izjavljuju.
Na proslavi 100 godina albanske države u Tirani bili su u ime Srbije pomoćnik ministra spoljnih poslova i naš ambasador u toj zemlji. Grci su otkazali dolazak na proslavu, baš kao i predsednik Makedonije. Albanski premijer Sali Beriša je govorio „o albanskim zemljama od Preveze do Preševa“. Da li je naša delegacija to mogla da predvidi? Zašto je onda otišla tamo? Možda za neke Kosovo više i nije Srbija? Velika Albanija je već tu?
Kod nas je 12 godina skoro dominantno stvarana i negovana klima kontrole političkog duha (svaka imperija koja želi da potraje mora da potčini duše kontrolisane raje). Dominacija se sprovodi utoliko lakše što je oni koji su joj izloženi i nisu svesni. EU nam ne preti kaznom ako ne ispunimo ono što je prethodna vlada potpisala, već računa na našu potrebu za kreditima. Tako smo i došli do toga da su samo Srbi činili zločine, pa je oslobađanje Haradinaja za Zapad nešto sasvim normalno. Da li su Albanci rekli da će praviti probleme i SAD i EU na Kosovu ako ne dobiju nezavisnost i da su spremni na novi rat zbog toga? Jesu. Da li su Srbi rekli da će praviti probleme na Kosovu? Ne, Beograd je godinama govorio samo o diplomatskim i pravnim sredstvima za rešavanje problema. Kome će se onda prikloniti SAD? Onome ko im zapreti problemom.
Dakle, čemu ta žurba za definitivnim rešenjem kosovskog spora? Ako Srbija u procesu pregovora ne može da obezbedi ni minimum zaštite državnih i nacionalnih interesa, problem treba ostaviti nekom budućem vremenu. Ne rešavati ga „preko kolena“ tako što će se u ime nekog budućeg i eventualnog članstva u EU tek za 12 godina sada odreći, u najmanju ruku, imovine vredne stotine milijardi dolara. O drugim aspektima tog ubrzavanja „u ime naše dece“ da i ne govorim. Jer mi ćemo u Evropi koncentričnih krugova i nejednakih brzina uvek biti Evropljani drugog reda. Neko bi trebalo da nekome ovde objasni da je integracija Srbije u EU moguća samo ako obe strane stoje na jednako legitimnim pozicijama. A za početak, gde su južne granice Srbije? Prošla vlast je vrludala s tim odgovorom. Kultura pesimizma i skepsa prema alternativnim državnim opcijama u sadašnjosti i u budućnosti ima jednu pouku. Robert Muzil jednom je rekao da su u staroj Austriji često genija smatrali za propalicu, ali nikada propalicu za genija...
Miroslav Lazanski
objavljeno: 01.12.2012.
