Izvor: Blic, 21.Nov.2002, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nije sve u pozorištu umetničko delo
Nije sve u pozorištu umetničko delo
To što je slovo 't' obojeno različitom bojom od ostalih slova u reči 'ptica', samo govori da nije reč o knjizi iz ornitologije već o knjizi poezije koja se bavi životom ptica u prenesenom smislu. Odnosno bavi se tim malim stvorenjima sa normalnom tremperaturom tela od 52 stepena.' To je objašnjenje Tanje Mandić Rigonat grafičkog rešenja naslova njene knjige 'Iz života ptica', objavljene pre dve nedelje u izdanju izdavača Lom i Beopolis. >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Autorica ove zbirke poezije, u okviru koje je štampana i prva, naša je poznata pozorišna rediteljka koja je pored ostalog režirala predstave Lovely Rita, Gospođica Julija, Lolita, Ljubavi Džordža Vašingtona, Bergmanova sonata, Čovek Slučajnosti, Verica među šljivama, dramatizovala Gogoljev roman 'Mrtve duše' koja je izvođena u JDP u režiji Dejana Mijača kao i priče Čarlsa Bukovskog 'Đavo je bio vruć'. Vaše pesme su primetno 'upletene' u svakodnevicu, pesnik je naglašeno okružen 'malim stvarima'; sa kojom namerom?
- Drago mi je da je povod za ovaj razgovor poezija a ne pozorište, ali da bi neko sebe doživeo kao pesnika, njegove pesme moraju da prođu kroz druge ljude, moraju da postanu bitne i drugima, a ne samo njihovom autoru. Moje pesme su ne samo pokušaj komunikacije sa drugim ljudima nego i sa prostorom u kome živim jer nisam pesnik zagledan u sebe već sam, ako sam uopšte pesnik, zagledana u ono oko sebe. Dovodite u pitanje vezu vašeg imena i reči pesnik?
- Svako danas može da plati objavljivanje zbirke, stoga nije pesnik svako ko objavi zbirku poezije. Prilično sam rezervisana prema tome koliko sam ja zaista pesnik, jer još uvek ne znam koliko će se reflektovati kroz druge ljude, da li će se knjiga recimo prodavati i koliko.
Šta je to što je izavalo pojavu prilično zanimljivog kruga novih pesnika, poput vaše poezije, zatim pesama Milene Marković...
- Dodala bih i pesme Zvonka Karanovića i Marije Knežević. Već je postalo fraza reći da mi živimo u vizuelnom vremenu ali svako vreme ima rodove koje više ceni. Moja generacija je do poezije došla uglavnom preko rokenrola.
Mislite da rokenrol još uvek postoji- Postoji. Hoću da kažem mi smo poeziju doživljavali preko muzike, ne znam da li je to još uvek tako, ali mi je drago da i dalje postoje ljudi koji vole poeziju uprkos svemu. Koliko u vašim pesmama ima rediteljskog oka?
- Bukovski kaže da dok piše sluša Malera ali onda dodaje 'Hvala ti Malere, pozajmio sam od tebe i nikada neću moći da ti vratim. Uneo si čudo u ovu noć'. Shodno tome, nije moguće da se na mene nisu odrazili svi ti pozorišni tragovi poput Bergmana, na primer, i mnogih drugih pisaca kojima sam se bavila na sceni ili ih samo čitala. Stoga mnoge moje pesme imaju neku dramsku okosnicu, događaj ili niz događaja koji nisu replike na određene drame već su to nevidljivi tragovi koji su ostali u meni. Međutim, za razliku od pozorišta, koje je kolektivno u pisanju mi ne stoji ništa na putu osim sebe same. Pišete o konkretnoj ljubavi između dvoje ljudi dok okolo trči njihov petogodišnji dečak. Teško je setiti se takvog primera u poeziji uopšte?
- Valjda smo mi bića ljubavi i pre nego što zasnujemo porodicu i valjda ona ostaje i kad to učinimo. Po mom mišljenju polje lubavi se stalno širi. Meni je to što sam dobila dete samo proširilo moj doživaljaj ljubavi u odnosu na druge ljude i u odnosu na ljubav kao takvu. Ljubav je sila koja nas bira i samo joj se treba prepustiti. Da li je tačan utisak da pozorištu fali sveža ideja poput ove koja postoji u drugim umetnostima, poeziji na primer.
- Pozorište je takođe prostor autorskih ličnosti. Ukoliko je tih ličnosti koji umeju da razviju svoj doživljaj sveta više, utoliko je naš pozorišni život bogatiji. Međutim, bavljenje pozorištem, uostalom kao i bilo kojom drugom srodnom oblašću, ne znači ulazak u svet umetnosti. Da budem preciznija, nije svaka predstava koju gledamo umetničko delo. Nije čak ni svaka koju gledamo na Bitefu. Ali postoje autori koji time što rade, pišu prostor pozorišne umetnosti. Najznačajnije u pozorištu nije ono novo o kojem se toliko govori, već način na koji ti reditelji sa svojim timom, iznova dovode u pitanje ono što možda znamo ili mislimo da znamo. I čak i kada je to tako, oni imaju svoje svetlo koje je novo i pri tom nije reč o samo o formi. Koja je to vrsta pričanja priče, koja interesuje savremenog 'potrošača' umeničkog dela?
- Letos sam puno čitala novi engleski roman, mislim na pisce poput Hornbija, na Tonija Parsona i slično, a onda sam paralelno sa tim čitala 'Zbirku savremene ruske priče' koju je sastavio Viktor Jerofejev. Šta je to što se da uočiti. Savremeni engleski roman karakteriše jedna neobična pojava, uveden je potpuno novi tip junaka - samohrana majka. To su savremene mlade žene koje same žive sa decom i koje su zanimlive po tome što nisu one u potrazi za partnerom, već što sada postoji nova muška tipologija koja je zainteresovana za žene u toj životnoj situacji. Dok je kod Rusa međutim reč o potpuno suprotnoj vrsti tematskog kruga, meni lično bližeg, koji je više okrenut ličnom i manje je zainteresovan za tržište. Zašto ste smatrali da je potrebno javno podržati sastavljače pisma upozorenja grupe intelektualaca u kome se, pored ostalog, upozorava na dominaciju 'nacionalističkog kultutnog modela' u našoj sredini?
- To pismo je za mene poziv na razmišljanje o trenutku u kome živimo. Ne želim da profitiram javno na tome što sam podržala apel ljudi koje ne poznajem lično, tim pre što je reč o pismu koje nije sebično i koje po mom osećenju anticipira, uočava nešto što je u začetku. Za mene lično taj apel znači poziv da živimo u građanskoj državi u kojoj će na ceni biti ono što radimo i kako se odnosimo prema drugima. Mislim da je dobro uspostavljati dijalog na taj način, jer od njega ne može biti štete. Željko Jovanović
