Izvor: Politika, 28.Okt.2010, 23:59 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nije pošteno, ali...
Otkud to da politički analitičari imaju uvek pravo objašnjenje za sve
Svi ste već, računam, čuli za najnoviji politički smehotres: Ljajiću, već na prvoj sednici skupštine u Kosovskoj Mitrovici, prebegla dva odbornika u opoziciju. ,,Malo je reći da sam šokiran!”, vajka se Ljajić i ja ga razumem. Bivala sam i ja naivna u životu. Doduše nisam bila u čelu države, ako mi je to neka olakšavajuća okolnost, ali naivnost, kao takvu, mogu da shvatim. Zato politički komentatori >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << imaju uvek pravo objašnjenje za sve. Kaže jedan iz tog neobičnog soja ovako: ,,To što su uradili članovi SDPS-a nije časno i moralno ali politički je opravdano”. Tu smo dakle! Postoji, znači, teoretska mogućnost da nešto bude politički opravdano iako nije časno i moralno. Meni ovo liči na jedan savršen alibi koji, odsad pa ubuduće, može večno da važi, kako za politiku, tako i šire. Dragi, nije časno i pošteno što te varam, ali je medicinski opravdano. Izvinite gospodine, nije časno i pošteno što vam kradem novčanik, ali je finansijski opravdano. Da nije onaj siroti Makijaveli istrošen više od Monalize, sad bih ga pomenula, ali neću. Nije ni časno ni pošteno, ali je kolumnistički opravdano.
Čast je, kaže Šopenhauer, objektivno gledano, mišljenje drugih o nama, a subjektivno gledano, naš strah od tog mišljenja. Zaključujem da Šopenhauer nema pojma. Naš strah od mišljenja drugih o nama bitan je samo onoliko koliko je bitan taj drugi. U suprotnom, potpuno nam je nebitno. Barem tako stoje stvari kad su politički analitičari u pitanju.
Ako se o nečemu na Balkanu u poslednjih sto godina pričalo, onda se pričalo o časti i moralu. Svako pojedinačno će vam se zakleti da je sve u svom životu radio vođen ličnim moralom i ličnim osećanjem časti. Sve dok se nisu pojavili sponzori. I eto kolebanja. Pevači, lepe devojke, fudbaleri, novinari, političari, univerzitetski profesori i studenti, lekari, sudije, književni kritičari, izdavači, pisci, svi oni i još mnogi kojih se ne mogu setiti, u potrazi su za velikodušnim sponzorom koji će im dati dobar i nadasve opravdan razlog zašto bi nešto što je bilo časno i pošteno postalo besmisleno. Ne znamo ko je to prvi uradio, ni kad je sve to počelo, ali svi zajedno, ovako časni i moralni, ubeđeni smo da toga pre nije bilo. Bar ne ovoliko. A možda je i bilo, samo nije bilo političkih analitičara koji će celu stvar da aminuju i proglase je politički opravdanom.
Život nam, na početku ovog veka, polako objašnjava najmoderniju činjenicu sa kojom izgleda treba da naučimo da živimo: svaka stvar ima svoju cenu. Ni lepota ni zdravlje ni ljubav više nisu stvar sreće i usuda, a o karijeri da i ne govorimo. Pamet, sama po sebi, ne znači vam ništa, to znaju i deca u vrtiću i zato se niko i ne trudi da bude pametan već da se dobro snađe, ma šta to značilo, a znamo šta znači. Poslanik ili odbornik koji se dobro snađe sutra će se iz one klupe preko puta smejati svojim dojučerašnjim kolegama, nesnađenim i staromodnim, onima koji još veruju da čast i poštenje imaju nekog smisla. I tako dok se i oni ne snađu. Pa kad se svi nekako snađu, lider partije će takođe da se snađe i da napravi novu partiju, a ni mi nećemo biti naivni, pa ćemo se snaći glasajući za onog ko će sutra da nam zaposli ženu ili sina, jer, znate već, nije to možda časno ni moralno, ali roditeljski je opravdano.
Nekad je ovako bilo: kad nešto zabrljaš i ne odeš u školu, roditelj ti napiše opravdanje pa ga nosiš nastavniku. Danas ljudi sami sebi pišu opravdanja. U tome je sva razlika. Ponekad mi se čini da bi stvar mogla da se popravi vrlo jednostavno: treba vratiti instituciju opravdanja. Trebalo bi da se zna ko ima pravo da ih piše. A ti neki, ako se ja pitam, nikako ne bi smeli da budu politički analitičari, koji još sebe vole da zovu i dobrim poznavaocima prilika.
Jelena Lengold
objavljeno: 29.10.2010.
