Izvor: Blic, 09.Jun.2003, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nije lako prilagoditi se
Nije lako prilagoditi se
Umreću od tolikog sećanja - napisala je Sonja Ćirić u romanu 'Prilagođavanje je bele boje' ('Besjeda' i 'Ars libri') u kome prati zbivanja unutar neobičnog trougla, koji sačinjavaju muž, žena i njen brat. Govoreći o zanimljivoj formi u kojoj je delo napisano, kao i o tome da li je 'višak igrača' prirodna situacija, autorka za 'Blic' kaže:
'Roman je pisan u dva stupca, što je grafičko rešenje priče koja se odvija u dve odvojene, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << a prepletene, spojene i paralelne radnje - kroz Nju i Njega. Dakle, tema romana je nametnula tu pomalo neobičnu formu, bio je to moj pokušaj da i vizuelno istaknem potrebu likova da budu Ja i Jedno, ali i Zajedno. Postoji još jedan privatan razlog: htela sam da mi bude zanimljivo dok pišem. Naime, o svemu je već nebrojeno puta napisano na isto toliko načina, i zaista ne laskam sebi da ću pronaći nešto što neko već nije pronašao. Ali, barem mogu da od svega napravim igru. U priči ima ‘viška igrača’, dakle, tu je onaj treći (brat, ljubavnica, roditelj...) koga Dvoje moraju negde smestiti.'
Napisali ste: 'Sa mamom takođe ne vredi. Njen jedini stav je ‘ćuti i trpi dok čekaš da bude bolje’.' Dakle, ako žena neće da trpi, šta joj preostaje?
- Ne mogu (i neću) da zamislim ni ženu ni muškarca da trpe. I mislim da se svako ko širi sliku o sebi kao o 'trpljeniku' ili folira ili se samosažaljeva. Možda je to nekad bilo u modi, recimo, u vremenu iz kog je lik čiji ste stav citirali. Sada nije! Kratko rečeno, čovek i ne dovede sebe u situaciju u kojoj bi trpeo. Kako? Jednostavno: ako u okolnostima u kojima ima stvari koje mu ne odgovaraju preovlađuju one koje mu odgovaraju - prilagodi joj se. Ako je srazmera obrnuta, onda je napušta.
Pa ipak, ovo je knjiga o čoveku koji odustaje. Šta dobijamo ako odustajanje zamenimo, na primer, pristajanjem?
- Nije teško pristati i ubediti sebe da vam je zbog nečega dobro. Isto kao što nije teško odustati, to svi umemo. Desilo se da jedno od njih dvoje postavi nerazumevanje između njih i počne da odustaje. Ali, na svu sreću, kako to uostalom biva i u stvarnosti, ima drugog koji ne želi da zaboravi ni da odustane. Zato što mu je stalo do njih. A za takvu sreću vredi ne odustajati. Ne znam šta rade oni koji je nemaju.
Šta je, zapravo, suština muško-ženskog odnosa danas i ovde?
- Sposobnost prilagođavanja. I danas, i juče, i ovde i svuda. Zaboravila sam: i sutra. A sad ozbiljno: ja sam napisala celu knjigu zbog prilagođavanja. To nije lako. Zaista nije lako prilagoditi se. Ali se isplati. Mnogo se više dobija nego što se gubi. Ljudi koji se usude na tako nešto hrabri su i nesebični.
U 'Intimnoj istoriji čovečanstva' prisutan je stav kako je ljubav tek odnedavno postala predmet svakovrsnog izučavanja, odnosno da njeno vreme tek dolazi. Nisu malobrojni ni oni koji smatraju da na lestvici ljudskih prioriteta ona sve niže pada. Šta vi kažete?
- Razumem zašto ljudi osećaju da je ljubav u silaznoj liniji. I, čak, opravdavam. Ludilo je, nema se za život, nema se ni život, nestaje se i ustaje gotovo bez nagoveštaja, pa kome je još do voljenja! Međutim, koliko god to bilo možda anahrono, ima ih kojima je stalo. Ljudi o kojima sam pisala su u tom fazonu. Njima je ljubav uslov za sve ostalo, dakle, vrlo je visoko kotirana, i baš ih briga što će oni koji ne misle tako da ih gledaju kao ljude van vremena. Jer, znaju da su u pravu. Tatjana Nježić
