Izvor: Politika, 18.Jun.2014, 12:23 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nije kriva ,,Bolonja”
Potraga za krivcem spolja već odavno spada u naš folklor, uz to bolonjski proces je zgodan za optužbu, jer sam ne ume da se brani
Na sutrašnji dan, pre tačno petnaest godina, potpisana je Bolonjska deklaracija – dokument kojim su se ministri prosvete 29 država saglasili da je Evropi potrebna harmonizacija standarda u visokom obrazovanju.
Ovaj zajednički akademski put, koji je poznat pod nazivom bolonjski proces, do sada je prihvatilo ukupno 47 zemalja iskazavši >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << time opredeljenje za društvo zasnovano na znanju. Srbija se bolonjskom procesu pridružila 2003. godine i od tada traje kontinuirano prilagođavanje našeg visokog obrazovanja ovom evropskom akademskom kursu.
Nažalost, ni to prilagođavanje, ni opšta situacija u našem visokom obrazovanju, nisu zadovoljavajući. Suprotno tome, iz godine u godinu mnoge stvari u visokom obrazovanju izgledaju sve sumornije, da bi u poslednje vreme u opis stanja ušle i reči kao što su korupcija, plagijat i lažne diplome.
Neretko se, pritom, za krizu visokog obrazovanja okrivljuje upravo koncept bolonjske reforme. Potraga za krivcem spolja već odavno spada u naš folklor, uz to bolonjski proces je zgodan za optužbu, jer sam ne ume da se brani. Zato je ovde reč o tome da „Bolonja” nije i ne može biti kriva za sve.
Oni koji se ozbiljno bave socijalnom psihologijom verovatno znaju zašto se neki ljudi tako olako odlučuju na ocenu, a još lakše na osudu onoga o čemu veoma malo znaju? Ako po strani ostavimo potpune laike (nedavno sam i od jednog taksiste čuo: „Upropasti nam decu ta ’Bolonja’”), ostaje pitanje zašto se i neki studenti i profesori izjašnjavaju protiv bolonjske reforme?
Lako je reći da ne valja ,,Bolonja”, mnogo je teže upoznati se s njom do detalja, a najteže je uključiti se u njeno sprovođenje. Neki studenti je krive za sopstveni neuspeh na studijama, a neki profesori zbog toga što ih je reforma ,,probudila” i uvela im dodatne obaveze.
Prvi su mislili da uvođenjem ,,Bolonje” dolazi lakša prolaznost na ispitima uz manji rad, drugi su jednostavno smatrali da je ranije sve bilo mnogo bolje, drugim rečima da ništa nije trebalo menjati. Očito, i među studentima i među profesorima ima onih koji reformu nisu dobro razumeli.
Teško je uopšte i raspravljati s onima koji su izričito protiv bolonjskog procesa, a pritom o njemu znaju veoma malo. Recimo, kako da se polemiše s proizvoljnom konstatacijom da je bolonjska reforma potpuno zakazala i u drugim zemljama (samo to niko neće javno da kaže), ili, na primer, s pitanjem: ,,Ako je bolonjska reforma dobra, zašto je nije primenio i Univerzitet u Oksfordu?”
Svaku priču o visokom obrazovanju smatram ozbiljnom, ali me uvek nasmeje poređenje sa Oksfordom, Kembridžom ili Harvardom. Meni je ovo smešno, ali kod mnogih ljudi ovakvi stavovi izrečeni u uticajnim medijima stvaraju talas nerazumevanja i zabluda o tome šta su pravi problemi srpskog visokog obrazovanja.
Potpuno je druga stvar kad je neko spreman da ozbiljno razgovara o filozofiji, suštinskom sadržaju i (tek onda) o problemima bolonjske reforme. Tada postaje jasno da za trenutno stanje u našem visokom obrazovanju nije i ne može biti kriva sama ,,Bolonja”, već činjenica da je u nekim segmentima nismo dovoljno dobro primenili.
Moje lično mišljenje je da bi bez ,,Bolonje” ambijent visokog obrazovanja u Srbiji bio u mnogo lošijem stanju, da bismo bez nje daleko teže izašli iz posttraumatskog perioda posle devedesetih.
Ko je, dakle, spreman na pravu diskusiju o reformi neka razmisli o sledećem: ,,Bolonja” nas je ,,podsetila” da student uvek treba da bude u centru procesa učenja, pa se ja sad pitam da nije možda to trebalo da ignorišemo? Iznela je i zahtev da profesori moraju da rade s manjim grupama studenata – da nam to nije slučajno unazadilo nastavni proces?
,,Bolonja” zahteva da sadržaj kurseva mora biti usklađen s jasnim ishodima učenja i merljivim kompetencijama svršenih studenata – da nije možda ovaj zahtev bio suvišan? Najzad, s reformom je uveden prvi pravi sistem obezbeđenja kvaliteta svih činilaca u našem visokom obrazovanju – pitam se da nije to možda nekom zasmetalo?
Izgleda da jeste, ali to nije čudno, u našem visokom obrazovanju ima i takvih čije je stanje bilo kontraindikovano za ,,bolonjsku terapiju”. Među njima, u to sam siguran, ima najviše onih koji je danas tako olako napadaju.
Na kraju, moramo imati na umu i ovo. Reforma jeste važan korak, ali ona mora biti podržana nečim na šta još uvek čekamo. Država Srbija – to znači oni koji u njeno ime i za njen račun odlučuju – već decenijama pokazuje lošu naviku u vidu minimalnog ulaganja u obrazovanje i nauku.
Mislim da je izraz „loša navika” potpuno ispravan, jer je to ono što se redovno čini i ostavlja trajne posledice, a u suštini zavisi od lične odluke. Baš kao pušenje i alkoholizam, kod osoba koje se ovih navika ne odriču, a istovremeno se nadaju dobrom zdravlju i dugom životu.
Kada budemo doživeli da je naše političare strah da će sledeće izbore izgubiti ako smanje, a ne ako povećaju deo budžeta za obrazovanje – znaćemo da smo kao društvo promenili ovu lošu naviku.
Okanimo se, zato, praznih kritika bolonjskog procesa, one su zasnovane na urođenim sumnjama i krhkom znanju. Umesto toga, nastavimo sa sprovođenjem reforme i istovremeno probajmo da ubedimo političare da veće ulaganje u obrazovanje nije luksuz, već samo jedna od malobrojnih sigurnih ulaznica za pristojnu budućnost.
Profesor Rudarsko-geološkog fakulteta, predsednik Stručnog tima za reformu visokog obrazovanja u Republici Srbiji
Vladica Cvetković
objavljeno: 18/06/2014
