Izvor: Politika, 18.Okt.2011, 00:08 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nije da jeste
Intelektualna elita najviše čini kad poriče, u ime vrednosti, ono što nije vrednost
Kad pokušavam da pišem o našoj intelektualnoj eliti, prati me osećanje nelagode i neodlučnosti. Zašto? Nisam siguran da ona postoji, a kad se nekako i uverim da postoji, moram je staviti pod navodnike. To je razlog što ne može da izostane rečenica: srpska je elita mrtva. Ako je i ima, ona je malobrojna, nevidljiva, na društvenoj margini. U svakom slučaju, neophodno je pokazati kako >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << je umorena ili kako je postajala umorna. Ili kako je strukturalno nebitna.
U vreme komunističkog monizma, dogodila su se golema posrtanja intelektualnih elita. To im se ,,dešavalo i kad su pristajali da služe svemoćnoj partiji i kad im nije smetalo jednoglasje kao tragedija mišljenja. Represiju u politici dočekivali su kao gluvonemu beskonfliktnost. Kao apologeti ostajali su bez upitnosti, nemira i sumnji. U okrilju ketmana, u intelektualcu–poltronu opstaje mentalitet poslušnika, koji je ovladao veštinom plesanja između jaja političkih moćnika. Bilo je najvažnije da ih ne polomi.
S raspadom zajedničke države, minornim i militantnim političarima, a takvih je ovde odavno najviše, bilo je neophodno uporište u intelektualnim elitama, u intelektualcima od ,,imena” i ,,formata”. Postajući mentori političarima, ovi intelektualci ponašali su se kao da su našli ključ istorije i alem-kamen istine. A politički vrhovnici slušali su samo onoga ko je dorekao njihovu ,,misao”. Kao političke skutonoše, kao samozvani advokati nacije, kao kobajagi zaštitnici nacionalnih interesa, intelektualci su podržavali šovinistički primitivizam i političko ludilo. Autizmu političke elite pridružili su se militantni intelektualci, koji su pokazali veliku sklonost prema nacionalnoj zatvorenosti, samodovoljnosti i nekritičnosti. Tako su se političari i intelektualci našli na istoj strani, u istom kolu, ali bez osećanja mere, pravičnosti i svesti o odgovornosti. Intelektualci, i kad nisu nagovarali da se prihvati rat kao politička ,,opcija” i kad nisu bili plen lažnog patriotizma, nisu činili ni ono što su mogli – nisu odvraćali od ratnog ludila. Tako su postali saučesnici u zločinu. Zato su oni i danas daleko od promene konzervativnog mišljenja i uspostavljanja vrednosti civilnog društva. U nespremnosti da se obračunaju sa nacionalističkim ekstremizmom i ratnom politikom skriva se trajnost njihovih ideoloških i vrednosnih zabluda.
U vreme ekstremne krize, srednji sloj se survao u bezdan siromaštva. Nije postojala nikakva mogućnost da se iz njega reprodukuje bilo kakva elita. Iz polusveta podzemlja, iz provincijskih predgrađa, iz velegradske polutame, iz ratnog pakla dojezdili su privredni kriminalci, devizni rentijeri, ratni profiteri i mafijaši. Ti mutnolovci domogli su se strategije osvajanja važnog mesta u društvu. Grandomanija i bahatost obeležja su njihovog životnog stila. Stil bez stila. Elitizam novokomponovanih bogataša deluje i danas humorno i karikaturalno. Što je najgore, ovu ,,elitu” određuje bogatstvo i vlasništvo, a ne tvoračka vrednost.
Kad je ona nastajala, došlo je do masovnog ,,odliva mozgova”. Bezbroj stručnjaka, naučnika, talentovanih stvaralaca svih usmerenja, napustilo je zemlju izrazite regresije, državu bez perspektive. Tako su najučeniji i nadareni odlazili u svet, a ovde su ponajviše ostajali oni koji su morali ostati i kojima se isplatilo da ostanu – sirotinja i mafijaši. Simptomatično je i to da još ne postoje podaci koliko je hiljada naših elitnih intelektualaca napustilo svoj zavičaj. I to govori o velikom neredu države u tranziciji. Stoga nije neobično što i sada novu kvazielitu čine ,,baroni rata”, brzopotezni bogataši, vrh partijskih nomenklatura i novokomponovana estrada. Neprestana stranačka uvezanost intelektualnih zavisnika od politike i intelektualna autonomija ne idu zajedno. Zavisnici od pragmatske politike sledili su put od ideološke podobnosti, demagoškog populizma do kič estrade. Autonomija stvaralaštva ne može se odbraniti kad se pristane na represiju režima. Kad je krajem 1999. godine u srpskom parlamentu donet zakon o univerzitetu i kad je od univerzitetskih profesora zatražena lojalnost aktuelnoj vlasti, svega jedan odsto pripadnika akademske četvrti nije na to pristalo. Jedan odsto profesora nisu pristali da se porekne autonomija univerziteta. To je šokantno saznanje o drastičnoj nesaglasnosti profesije i morala, o profesionalnom debaklu.
Intelektualna neposlušnost, kao individualna sloboda, odlučujuća je kod intelektualaca po meri samoopredeljenja i samoodređenja. Tamo gde intelektualac ne može da se usprotivi, da se pobuni, on ne može da brani vrednosti koje je osvojio ili ih osvaja. Tu i gubi svojstva intelektualne elite koja najviše čini kad poriče, u ime vrednosti, racionalnosti i pameti, ono što nije vrednost. Kad to ne čini, dovodi u pitanje i svoju profesiju, i svoju umnost, i svoju savest. Tu se ne može prepoznati ni kao deo intelektualne elite.
*Kulturolog, profesor univerziteta
Ratko Božović
objavljeno: 18.10.2011.
