Izvor: Politika, 21.Jan.2011, 01:43 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ničija deca
Za mene zima je često vreme suočavanja sa tuđim bolom
Postoje stvari od kojih okrećemo glavu jer čini nam se da niti možemo pomoći, niti imamo snage, ophrvani sopstvenim brigama, da posmatramo i tuđu muku. Postoje čak i novinski tekstovi koje iz sličnih razloga ne čitamo. Da sam ja čitalac ovog teksta, ovde bih verovatno prešla na sledeći, jer bih znala da sledi nešto mučno. Takav je čovek, izbegava bol, i to je sasvim normalno. A s druge strane, sve dok izbegavamo >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << suočavanje sa tuđim bolom, veće su šanse da se bol tog drugog produžava do unedogled.
Za mene je zima često vreme suočavanja sa tuđim bolom. Promrzla romska dečica na raskrsnicama, starci u poderanim cipelama koji čeprkaju po kontejnerima, ćopavi mršavi psi zbunjeni na semaforima... Kad sam ja bila dete, a to je bilo veoma davno, pre skoro pola veka, učili su nas da se tužne stvari dešavaju još samo tamo negde u Africi i pokazivali nam gladnu afričku decu na koju sleću muve, kao simbol jedine preostale nepravde tog, po svemu ostalom, pravednog i srećnog sveta. A onda, kako su godine odmicale, tuga je polako menjala kontinente, širila se u nepravilnim i nepredvidljivim zamasima, i danas, sve i da hoću, ne mogu a da ne vidim da je ima svuda, u količinama koje su milionima puta veće nego što jedan ljudski život može da podnese, da saoseća i da savlada.
Kažu da kada počne da vas boli taj ,,svetski bol” jedino mudro i racionalno što možete uraditi to je da se koncentrišete na nešto malo, konkretno i ostvarivo. Jedan korak kao parafraza cele neuhvatljive staze. Taj jedan korak mogao bi da bude grad u kome živimo, a koji ove zime, kao i mnogih prethodnih zima, može da se nazove i gradom tuge, u zavisnosti od raspoloženja u kome ga sagledavate. Šta se dešava sa Nacionalnom strategijom o socijalnom stanovanju, recimo? Zašto još nije usvojena? Kad bi bila usvojena, kažu stručnjaci, možda se više ne bi vijorio onaj tužni mali dim iz nekog ognjišta odmah ispod velelepnog novobeogradskog tržnog centra i možda se ona deca više ne bi igrala tako što natrčavaju na točkove automobila.
Znam jedan čopor belo-žutih lepih pasa koji se oštenio pre dve godine na jednom gradilištu blizu ,,Arene”, i vidim ih danas, ne rastaju se, svi su i dalje zajedno, već porasli, greju se na zimskom suncu, proterani sa svoje građevine na kojoj je danas nova luksuzna zgrada. U toj zgradi kvadrat će koštati dve, možda i tri hiljade evra, ali ovim psima to znači samo da su izgubili jazbinu u kojoj su se oštenili. Velikim crvenim slovima, na nekom od internet foruma, besni građanin piše: ,,Samo je pitanje dana kad će neko dete biti zaklano!” I ja ga razumem. A istovremeno ga se i gnušam. Jer znam da se ne udubljuje u kontekst već kao i većina obraća pažnju samo na posledicu. Moja komšinica je besna što starac koji svakodnevno obilazi naš kontejner ispretura đubre i ponekad pocepa kese i ne vrati sve tamo gde je bilo. Neuredan neki beskućnik. A naravno, i naš komšiluk, kao i svaki drugi gradski komšiluk, ima poneku ženu koja redovno hrani ulične pse, ponekad ih odvede kod veterinara, improvizuje im sklonište kartonima i pokušava da im olakša taj jadni pseći život. I da malo umiri svoju savest. Naravno da je svi drugi gledaju kao da je luda. I gunđaju sebi u bradu, ali tako da neko ipak čuje, da će nam ,,ta žena navući čitav čopor u ulaz” i naravno da im smrdi i naravno da je to odličan povod da se istrese još jedan pravedni gnev. Uvek originalna ideja da joj se neki pseći izmet odnese na kućni prag takođe je u opticaju.
Šta čovek, koji nije beskućnik, koji ima hranu i ogrev, ali nije ni u vlasti niti ima neku moć, šta takav čovek da radi u gradu tuge? Opasno je žmurećki ići kroz život, i opasno i šteta. Proturiš zato neki dinar kroz prozor automobila i eto ga već neki pametnjaković na suvozačevom mestu da te podseti da će te pare propiti detetov otac pijanica. Pa nek popije, nije ni njemu lako, što se mene tiče.
Ovaj tekst ne daje nijedan odgovor. Čak ne postavlja ni suvisla pitanja, ništa od onoga što se već i sami niste pitali hiljadu puta, hodajući ulicama. Ja samo znam da nisam za to da se tuga skloni da je ja ne bih videla, već za to da se njeni uzroci rešavaju sistematski. Računicu je lako izvesti i neću time da se bavim. Tačno se zna koliko bi koštalo da se grad uredi tako da svako u njemu može da živi dostojanstveno, i čovek i životinja. I tačno se zna da država za to ima novac.
Na kraju krajeva, sve se svodi na pitanje svih pitanja: ko je taj ko određuje prioritete?
Jelena Lengold
objavljeno: 21.01.2011.
