Izvor: Politika, 12.Okt.2012, 16:06 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ni „j”od javnog sektora
Kod nas u obrazovanju radi oko 1,97 odsto od ukupne populacije, dok je evropski prosek 3,46procenata. I u zdravstvu jezaposleno manje od dva odsto stanovništva, dok je evropski prosek (sa socijalnom zaštitom) 4,74 odsto
U Srbiji se o javnom sektoru obično govori da je prevelik, da u njemu ima mnogo ljudi koji ne rade ništa i da bi trebalo otpustiti hiljade radnika kako bi se sve dovelo do evropskih standarda. Pri tome se uzima kao argument veliki procenat zaposlenih u ovom >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << sektoru u odnosu na ukupan broj zaposlenih. Ali, ovaj način merenja javnog sektora nije jedini mogući. Javni sektor – bolnice, škole i državna uprava – ne pružaju svoje usluge samo zaposlenima, već i mladima, nezaposlenima i penzionerima.
Kada se broj zaposlenih u našem javnom sektoru uporedi sa ukupnom populacijom dobija se sasvim drugačija slika od one koja postoji u velikom delu javnosti. Na primer, kod nas u obrazovanju radi oko 140.500 ljudi, što je 1,97 odsto od ukupne populacije, dok je evropski prosek 3,46 odsto. A procenat u Švajcarskoj je 5,18 odsto. To znači da prema evropskim standardima mi imamo manjak zaposlenih u obrazovanju u odnosu na optimalne potrebe društva. Slično je i u drugim oblastima. Zaposlenih u zdravstvu takođe ima oko 140.000 što opet čini nešto manje od dva odsto ukupne populacije, dok je evropski prosek, ako se zdravstvu pridodaju i zaposleni u socijalnoj zaštiti, 4,74 odsto. Ni naša ukupna javna potrošnja nije srazmerno velika: u Srbiji je to oko 45 odsto BDP-a, dok je evropski prosek 48,5 odsto.
Naš javni sektor, dakle, nije uopšte velik. On se samo čini velik zbog toga što imamo malo zaposlenih. Navodno veliki javni sektor obično se tumači kao posledica socijalističkog nasleđa, pa se postavlja pitanje da li je socijalizam umešao prste i u pojavu velike nezaposlenosti. Velika nezaposlenost izgleda najviše ima veze sa osobom „A”, koju bismo mogli opisati kao biznismena koji je kupio društveno preduzeće, vremenom otpustio veliki deo radnika ili sve radnike i sada rasprodaje zemljište na kome je fabrika bila. Ova osoba „A” se nije pojavila u vreme socijalizma, pa bi se bolje mogla označiti slovom T(ajkun),koji predstavlja fenomen koji se pojavio u tranziciji. I to u tranziciji koja je bila takva kakva je bila zbog neoliberalizma, specifične ideologije tranzicije, istog onog neoliberalizma koji zahteva bolne rezove u javnom sektoru, a od koga, premavećini naših ekonomista,nema ni ,,n”kod nas. Dakle, veličina javnog sektora kod nas nije neki zaostatak socijalizma, u kome je sve bilo javno, jer je sada taj javni sektor skroman, a skroman je zahvaljujući tranziciji tokom koje smo u negativnom smislu prešišali evropske zemlje i sada imamo manji javni sektor od njihovog.
Neko može da kaže da je to zato što su to bogatije zemlje, pa mogu sebi da priušte više profesora i lekara, dok mi to ne možemo. Međutim, ovde je prvenstveno bilo reči o tome koliki javni sektor je potreban, a ne da li mi imamo dovoljno para za njega. Inače, isti ekonomisti koji zahtevaju da se prave rezovi u javnom sektoru, „sektor” korupcije, naduvanih javnih nabavki i monopola obično ostavljaju netaknutim,bilo pod izgovorom da su sredstva koja se tu mogu uštedeti beznačajna, bilo pod implicitnom sugestijom da je korupcija neiskorenjiva. Tu bi se mogla predložiti sasvim suprotna politika. Ma kako da bi uštede u ovim oblastima mogle biti male, a po svoj prilici one to nisu, trebalo bi ipak probati sa ovim „simboličkim” merama, jer bi sređivanje javne sfere u ovom smislu posredno pomoglo sređivanju stanja i poboljšanjima i u drugim oblastima.
Problem s našim javnim sektorom nije u tome što je prevelik nego u tome što je u poslovično lošem stanju. Iako su sredstva za njegovo poboljšanje sada limitirana, potrebno je da se ovo stanje popravlja, a to se sigurno neće popraviti bolnim rezovima. Ako bismo otpustili 200.000 ljudi u javnom sektoru i praktično ga prepolovili, ne bismo postigli bilo kakve uštede, već bi samo nivo javnih usluga spustili na nivo najnerazvijenijih zemalja u svetu, udaljivši se daleko od standarda EU. Poboljšanje neće doći ako sa „realnog” sektora skinemo nepotrebni javni sektor, kako u skladu sa ko zna kojom 19-vekovnom ekonomskom teorijom govore današnji neoliberali, nego kada shvatimo da su javni i privatni sektor međuzavisni i da kvalitet jednog povlači kvalitet drugog.
Ako u to ne verujete, pitajte, na primer, Švajcarce.
Vladimir Milutinović
objavljeno: 12.10.2012.
