Izvor: Politika, 28.Jul.2011, 23:53 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nežni ubica zveri u nama
Države podozrevaju od kulture, ali ne baš sve države
Ovom narodu je, iznutra, iznuđeno mesto među poslednjima po prosvećenosti u Evropi. Karakterološka kombinacija „nestašnog” violentnog dinarca („kratkog fitilja”) i rajinskog mentaliteta, naš čovek je lak „materijal” za trovačke manipulacije ,,elita” koje u njemu obećanjima podjaruju nacional-političke i druge iracionalne strasti, u raskošnoj skali omraze, lopovluka i bestijalnog šenlučenja: tu za >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << pravu umetnost mesta nema.
Sadašnje stanje (i u kulturi) jeste ovakvo jer je petooktobarski bunt demokratije 2000. neutralisan izdajničkim legalizmom i vetima na lustraciju i otvaranje dosijea. A francusko iskustvo kaže: ,,Onaj ko ne izvede revoluciju do kraja, kopa sebi grob”.
Mi nemamo definisan sistem vrednosti, obrazac kulture; na tom planu sve se otaljava po zatečenom stanju i činovničkoj inerciji, pa je zato korisnije ukazati na sistemske greške i na ono bitno što država ne favorizuje (npr. zakon o kulturi na iskustvima američkog, francuskog i nordijskog sistema kulture). Zato što na kulturu bacamo bednih 0,3 odsto, svakodnevno imamo na stotine pljački i drugih monstruoznih postupaka – a sve to dobija pakleno ubrzanje u ovoj našoj konverziji neoliberalnog kapitalizma u ,,divlji” tranzicijski šatro kapitalizam ratnih profitera i državnih birokrata; zacario je haos, blasfemična relativizacija svih vrednosti, glajhšaltovanje moralnog i gnusnog u ovom tabloidizovanom lukrativno-partokratskom društvu, zasad bez nade.
Zato su državi neophodne jake (karlajlovsko-marloovske) ličnosti, sposobne da iznedre i jake projekte i one starostavne vaspitne ideale lepog i dobrog, sreće pojedinca (eudemonizma) i Kantovog kategoričkog imperativa (moralnog činjenja); da podržava i kultiviše onu imanentnu energiju mladih koju simboliše Geteovo/Faustovo težiti/saznati, ono Tejar de Šardenovo „biti više” (samoprevazilaziti se), a ne da ih država indoktrinira hiljadugodišnjom vizijom Kraljevstva božjeg posle smrti! Tad bismo realnije maštali o Šilerovoj ,,estetskoj državi” i Markuzeovom „društvu kao umetničkom delu”! Uslov je da se ne distanciramo od (Ničeovog) prevrednovanja svih vrednosti (malograđanskog licemernog morala, itd.). Izlazak iz ove naše berđajevske „epohe noći” desiće se angažovanjem zajedničke energije bitnih faktora i zaista altruističkih intelektualaca: jer opasnost oklevanja najviše vonja po nemoralnom akademskom neutralizmu (i „snalaženju” partijskih šefova). A prethodno se mora obaviti, dosad opstruirana, kritičko-sudbena pretraga naših mesijansko-harizmatičkih likova. I moraju se otvoriti ,,zabranjene” tajne teme. Izlazak neće zavisiti od hipotetičkog barbarogenijskog vođe („divljeg mesije”) već od svih nas. Balja nam naročito gajiti nadu da će se u srpski organizam uliti lekovita energija evropski orijentisanih mladih lavova, voljnih da aktivno/kritički zarone u onu Blohovu konkretno-utopijsku viziju još nedosegnute egzistencije, jedine realne nade ljudske što se zari na horizontu: da i u ovu našu dolinu suza možda jednom zaluta koji zračak sunca.
Ova država tek treba da demantuje dijagnozu da je, poput Platona, Hegela, pa i onog nacističkog ministra („kad čujem reč kultura, potržem pištolj”), ,,zaboravila” kulturu/umetnost – koja je sama bit čoveka i osnovna crta nacionalnog identiteta: jer kultura pripitomljava, kultiviše, ubija onu zver što drema u nama!
Države podozrevaju od kulture, ali ne baš sve države. Umetnost je valjda zauvek prva propozicija objašnjenja pojma Čovek, važan test o karakteru jednog društva – jer kultura/umetnost je večna u svojim dijalektičkim metamorfozama, a politika efemerna!
*Predsednik Društva umetničkih kritičara Srbije
Kosta Vasiljković
objavljeno: 29.07.2011
