Izvor: Politika, 03.Nov.2010, 23:14 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Neznanje vodi ka neprihvatanju
Međunarodni dokumenti ni ne pokušavaju da stave pojedina prava ispred drugih
Ako postavimo sebi zadatak da damo odgovor na pitanje čija su ljudska prava najugroženija u Srbiji, lako možemo upasti u zamku da na osnovu ličnog utiska i nepotpunih podataka kojima raspolažemo, ,,ničim izazvani”, rangiramo ljudska prava i procenjujemo ugroženost pojedinih grupa. Time sebi dajemo za pravo da iz velikog broja ranjivih grupa izdvojimo neke kojima ćemo se u većoj meri baviti >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i kojima ćemo, kao branitelji ljudskih prava, ili kao mediji, posvećivati više pažnje. Bilo kakvo pravljenje piramide ljudskih prava i ugroženosti je nešto što će nas izvesti iz oblasti ljudskih prava i uvesti u arbitrarnoprocenjivanje i u osnovi zanemarivanje pojedinih manjinskih grupa i negiranje pojedinih prava.
Treba reći da međunarodni dokumenti, pre svega Povelja Ujedinjenih nacija i Evropska konvencija o ljudskim pravima i osnovnim slobodama, ni ne pokušavaju da stave pojedina prava ispred drugih. Činjenica da pojedina prava ni u kom slučaju ne mogu biti ograničena nije vođena željom onih koji su stvarali biblije ljudskih prava da naprave hijerarhiju i da pojedina prava gurnu u drugi plan, već samom prirodom ljudskih prava koja se u ovim slučajevima garantuju.
Stoga ću se ipak opredeliti za pristup koji pruža veću širinu i ceni svakog pojedinca, njegova prava i potrebe, ma kako to nekima zvučalo kao demagogija.
Srbija se suočava sa prikrivenim rasizmom i, ukoliko želimo, jednostavno možemo naći tanko opravdanje za to u višegodišnjim sukobima na prostoru bivše Jugoslavije i u atmosferi koja nije pogodovala razvijanju tolerancije i poštovanju različitosti.
Široki spektar manjinskih grupa koje su direktno na udaru diskriminacije i rasizma, često vešto uvijenog i neprepoznatog, ostavlja utisak da je u Srbiji teško biti drugačiji.
Problemi koje Romi imaju u svakodnevnom životu, incidenti i nasilje koje je izbilo u selu Jabuka, raseljavanja iz nelegalnih naselja, odnos stanovništva prema Romima kao susedima, samo su naznaka i uvod ka neskrivenom rasizmu prema drugim nacijama.
Najizraženiji rasizam ispoljava se prema Albancima što pokazuju i istraživanja javnog mnjenja. Jaz između građana pripadnika većinskog naroda u Srbiji i Albanaca govori o potpunom nepoznavanju prilika u drugom narodu i nepostojanju želje da se približe dve razdvojene zajednice.
Slična, nimalo vedra situacija je sa osobama koje žive sa HIV-om, LGBT osobama, interno raseljenima, izbeglicama, osobama sa invaliditetom. Neznanje vodi ka neprihvatanju i ka strahu, a u ekstremnim slučajevima i ka mržnji koja neretko dobija i svoj epilog u nasilju i žrtvama.
,,Parada ponosa” uspela je da na ulice izvede sve njene protivnike, koji nisu izgradili sistem vrednosti zasnovan na poštovanju različitosti.
Analiziranje homofobije u Srbiji, kao široko rasprostranjene pojave među svim generacijama, potpuno je izostalo posle održavanja ,,Parade ponosa”. Uglavnom smo mogli čitati o političkoj pozadini, razrušenom gradu, napadima na sedišta političkih stranaka, velikom broju povređenih policajaca. Prava LGBT osoba su potisnuta i njima se nije na adekvatan način bavilo, nismo se suočili sa nivoom netolerancije prema onima koji imaju drugačije seksualno opredeljenje. Time smo propustili šansu da i posle izliva nasilja prema drugačijima i prema onima koji njihova prava štite, pošaljemo jasnu poruku da diskriminacija i nasilje prema ovoj grupi nisu dozvoljeni.
*Direktor Komiteta pravnika za ljudska prava
(Sutra: Primećujemo li izolovanost manjinskih grupa)
Milan Antonijević
objavljeno: 04.11.2010.
.jpg)
