Izvor: Politika, 26.Dec.2012, 23:09 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Neznanje, nerazumevanje, podvala i neistina
Povodom teksta „Stara priča o privatizaciji”, „Politika”, 26. decembra
Jovan B. Dušanić (u daljem tekstu JBD), koji se potpisuje kao „redovni profesor univerziteta” (nikada nisam uspeo da saznam čega je profesor i kog to univerziteta), reagujući na moj tekst „Trilogija o privrednom rastu: produktivnost”, pokazao je upravo one stvari koje navodim u naslovu. Idemo redom.
1. Neznanje: kao argument protiv privatizacije JBD navodi da „danas postoji ogromna >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << disperzija vlasništva… te da je došlo do razdvajanja vlasništva i upravljanja”. A zbog čega je to argument protiv privatizacije?
Teorija korporativnog upravljanja je još odavno pokazala da se privatni vlasnici i država ponašaju na suštinski različit način, budući da su izloženi različitim podsticajima, pa razdvajanje vlasništva i upravljanja samo po sebi tu ne igra nikakvu ulogu. Uzgred, u državnim preduzećima upravljanje često nije razdvojeno od vlasništva – jedino tako je Krkobabić-sin mogao da postane generalni direktor JP PTT saobraćaja „Srbija”.
2. Nerazumevanje: JBD smatra da je za društvo dobra „mala opterećenost zaposlenih” u korporacijama, pa onda ponosito iznosi podatke o opterećenosti zaposlenih u telekomunikacionim kompanijama mereno brojem korisnika po zaposlenom.
Problem je jedino u tome što za ekonomistu-profesionalca ovo što JBD naziva opterećenošću zaposlenih predstavlja produktivnost rada, a razlike u bogatstvu naroda iskaznom u dohotku per capita zavise upravo od razlika u produktivnosti rada.
Što je viša produktivnost rada („opterećenost zaposlenih”, što bi diletantski rekao JBD), to bolje – društvo je bogatije. Inače bi se najbolje živelo u zemljama najniže „opterećenosti zaposlenih”, poput Nigera, Malija, Burkine Faso itd. Ne sećam se da sam se ikada, čak ni ispitujući studente druge godine Pravnog fakulteta, suočio sa ovakvim nerazumevanjem materije.
3. Podvala: kao argument protiv privatizacije Telekoma JBD navodi da su „kod fiksne telefonije cene lokalnih impulsa od četiri do deset puta više u regionu nego u Srbiji”. Ne zalazeći u tačnost ovog nalaza, u uslovima u kojima lokalni telefonski razgovori predstavljaju samo jednu od integrisanih usluga, odnosno jednu uslugu iz korpe usluga koje nude telekomunikacione kompanije, i u uslovima u kojima se ne kontroliše kvalitet tih usluga, poređenje cena ne daje mnogo informacija o tome šta se zaista događa na tržištu telekomunikacija.
Pre će biti da to pokazuje koliko je regulator pristrastan u korist onog dela stanovništva kome su lokalni telefonski pozivi osnovna usluga koju koriste. A to ne predstavlja nikakav argument protiv privatizacije Telekoma, nego čistu podvalu.
Neistina: JBD navodi da strane banke „ostvaruju mnogo veće profite – koje uglavnom neoporezovane iznose iz Srbije”. U slučaju jedne banke u čije poslovanje imam dobar uvid, član sam Upravnog odbora UniCredit Bank Srbija, znam da je porez na profit uvek bio plaćen i iskazan u bilansima uspeha koje sam svojim potpisom odobravao.
No, to nije izuzetak. Budući da su takozvane strane banke domaća pravna lica, sve one imaju obavezu da plaćaju porez na dobit (profit), a to znači da JBD implicira da one krše zakon, a da im u tome, ne radeći svoj posao, usled dosluha ili nekompetentnosti, pomažu nadležni regulator (NBS) i Poreska uprava.
Pa šta radi taj Vučić? Što ih nije sve pohapsio? Verovatno iz jednog razloga: navedena diletantska tvrdnja JBD-a je najobičnija neistina.
Q.E.D – naslov je dokazan.
*Predsednik CLDS-a, profesor pravnog fakulteta BU
Boris Begović
objavljeno: 26/12/2012
