Izvor: Politika, 22.Okt.2010, 00:19 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nezadovoljstvo vuče udesno
Globalna ekonomska kriza služi da samo još više motiviše građane da traže rešenja kroz radikalnije opcije
U celom svetu postoji velika kriza poverenja građana u vlasti. Od Amerike do Francuske to nepoverenje i nezadovoljstvo sve više se iskazuje kroz velike mitinge i demonstracije. Jednostavno, građani gube strpljenje sa političarima i s njihovim obećanjima. Globalna ekonomska kriza služi da samo još više pritisne građane i motiviše ih da traže rešenja za svoje >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << probleme kroz radikalnije opcije, poput ulice i novih građanskih pokreta kao što je ,,stranka čaja” (,,Tea party”) u Americi. U suštini, ova kriza je u velikoj meri i kriza legitimiteta vlasti i političkih elita.
Većina građana u Americi je gajila velike nade da predsednik Obama označava neki novi put koji predstavlja raskid sa tradicionalnom politikom sukobljavanja dveju stranaka, Demokratske i Republikanske. Oni su očekivali da će Obama stvarno da reformiše politički sistem koji već duže vreme loše funkcioniše i koji je podelio zemlju na ,,plave” (demokrate) i ,,crvene” (republikance) i uveo je u ozbiljan period nestabilnosti i stagnacije. Obama je predstavljao nadu da stvari mogu da se pomere s mrtve tačke i obični ljudi su u ovome videli najbolju šansu da im se poboljša život. Kombinacija ekonomske krize koja i dalje traje, ratova u Avganistanu i Iraku i neodgovornosti političke elite u velikoj meri je razbila ove nade i doprinela da građani sada traže rešenja van političkog establišmenta.
Demokrati su se donedavno tešili da će ,,stranka čaja” samo oslabiti njihove republikanske protivnike, jer ovaj pokret je većinom desničarski i njima je bilo teško da predvide da će i njihovi glasači, a mnogo značajnije i neopredeljeni birači, takođe da prihvate ovaj pokret. Demokrati su pogrešno procenili dubinu nezadovoljstva običnih građana. Jednostavno, to nezadovoljstvo u suštini vuče većinu udesno prema mnogo konzervativnijoj i tradicionalnoj politici u vezi sa američkom verzijom nacionalizma.
Ovo nije jedinstven slučaj u današnjem svetu. U Evropi vidimo da desnica jača, a da istovremeno građani sve više iskazuju nepoverenje u svoje političare i političke sisteme. Sve ovo podstiče ozbiljne rasprave o stanju demokratije u celom svetu, namećući pitanje da li je demokratiju uopšte moguće izgraditi kada je društvo duboko podeljeno, kada politička elita ima malo kredibiliteta (i sve manje legitimiteta) i kada građani gube strpljene i uverenje da taj sistem može da rešava njihove najosnovnije probleme.
Iako mnogi analitičari i politikolozi tvrde da je sadašnja kriza demokratije u suštini kriza kapitalizma i da će, čim ekonomski rast ponovo krene u glavnim ekonomijama sveta, da se smire strasti i oko demokratije, ja ne delim ovaj optimizam. Jednostavno, sadašnja kriza je mnogo ozbiljnija. Njen uzrok je samo jednim delom ekonomski, ali još veći uzrok je to što se demokratija sve više svodi na nedemokratsko ponašanje vlasti. Sve više se donose odluke ili preko uredaba ili dogovora političke elite, često mimo ustava, zakona i demokratske debate i konsenzusa. Sve ovo pokazuje da vlasti u suštini nemaju poverenja u obične građane, a još manje u temelje demokratije. Vlasti se plaše demokratije jer su uverene da su građani nezreli da odlučuju o najvažnijim pitanjima i zbog toga pokušavaju da ih zaobilaze u svakom odlučivanju. To se najbolje vidi u samoj EU, čiji se visoki funkcioneri sada ne imenuju javno i bez glasanja, a ustav se donosi kroz dogovor istih političkih elita. Dodatni faktor koji preti demokratiji je uverenje političkih elita, odavno na desnici, a sad sve više i na levici, da građanima ne treba previše davati slobodu da bi sačuvali i spasili demokratiju i državu, a naravno i njihovu vlast i kredibilitet. Tako da su sad najjače oružje u borbi za demokratiju: strah, zabrane (govora, organizacija i protesta), netolerancija (drugih mišljenja i kritika) i selektivna uskraćivanja građanskih i ličnih sloboda. Drugim rečima, demokratija se brani nedemokratskim metodama a ovu odbranu predvodi jedna manjina – politička elita koja je brani od većine sastavljene od takozvanih društvenih gubitnika, u suštini običnih građana.
Tomas Džeferson je zbog uverenja da je elita po prirodi ,,neprijatelj” i najveća pretnja demokratiji predložio da se ,,drvo slobode mora povremeno osvežavati krvlju patriota i tirana”. Danas je ovakva izjava za osudu i povod za zabranu organizacije koja to zastupa. Ali ipak teško je izbeći zaključak da je svet skliznuo u neku vrstu građanske pobune. Da li će se ovo pretvoriti u revoluciju zavisi od dva faktora – da li demokratija može da se odbrani nedemokratskim metodima i silom i da li je odbrana vlasti odbrana demokratije. Plašim se da su odgovori na ova pitanja loši za sve nas i da će se trenutna kriza demokratije samo produžavati i produbljivati baš zbog toga što ne postoji volja da se iskreno raspravlja o svemu ovome.
Obrad Kesić
objavljeno: 22.10.2010.
.jpg)
