Izvor: Politika, 06.Feb.2013, 16:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nevidljivi
U drami „Dantonova smrt” Georga Bihnera, umorni Danton kaže: „...Ah, mi smo samo lutke na koncu koji vuku nepoznate sile, mi sami nismo ništa, ništa!
Za mnoge pozorišne predstave često se čuje komentar da je u njima režija nevidljiva. Taj epitet nekad je pogrda, a nekad kompliment. Kad je kompliment, sugeriše daje reditelj tako vodio radnju, i likove, da sve izgleda kako je baš tako jedino moglo da se odigra, da deluje spontano, neumitno, unutar logike koja pokreće >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << scensko dešavanje i pozorišni jezik. Ali kakav god postupak reditelj da primenjuje – vidljiv ili nevidljiv, on je uvek u službi stvaranja smisla u pozorištu, prostoru plemenite igre, u kojem se društvo suočava sa raznim ljudskim sudbinama, tabuima, temama. Reditelj svoju režiju potpisuje, ime mu je vidljivo i na plakatu i programu. Potpisom sklapa pakt sa publikom, javnošću, da mogu slobodno da hvale ili kude njegovu autorsku ličnost i delo.
Nevidljiva režija preneta na plan društvenih zbivanja, političkih igrokaza, iskače iz okvira plemenite igre i često poprima nekrofilne, patološke, perverzne, kriminalne oblike, opasne po pojedinca i zajednicu u celini. Reditelj takvih dešavanja dobro je skriven, o njegovom ,,autorstvu se nagađa”. I upravo u toj raspravi ko stoji iza događaja, političkih skandala i jeste poenta društvene krvave zabave. Teorije zavere počivaju na nevidljivosti, neprozirnosti glavnog arbitra. U drami „Dantonova smrt” Georga Bihnera, umorni Danton kaže: ,,Šta je to u nama što bludniči, laže, krade i ubija. Ah, mi smo samo lutke na koncu koji vuku nepoznate sile, mi sami nismo ništa, ništa! Mačevi u rukama aveti, samo se ruke ne vide, kao u bajci”.
Ko nas pomera i u kom smeru i u ime kog cilja kao društvo u celini?
Ko je ta nevidljiva sila, nevidljivi reditelj, koji sedi negde i uživa u predstavi koja se ovih dana izvodi u Srbiji i svoju publiku – javnost, zamišlja kao gladnog soma sa ogromnim otvorenim ustima, koji jedva čeka da proguta bilo šta nakačeno na udicu, i da se potom slasno oblizne. I još možda i da progovori i kaže: „Hvala što si me nahranio još jednim državnim skandalom. Hvala ti što nisi sačekao da svarim tajkune, do kraja, nego si mi na početku procesa varenja dao novu hranu. Premijera Srbije! Mljac.”
U razmaku od nekoliko dana premijer se pojavio kao junak u dva igrokaza različitog žanra. U porniću ,,skrivena kamera” u kojem se oči u oči našao sa: rodnicom, vaginom, stidnicom, čupkom, macom... lažne novinarke, i u krimiću o švercu kokaina. Pojavili su se transkripti njegovih razgovora s jednim od švercera, navodno istiniti i stari pet godina. Priča se zavrtela, spominju se novi izbori, premijer daje izjave, i ne samo on. Analitičari imaju šta da analiziraju, uslediće specijalne emisije... Horor pun specijalnih efekata je zagarantovan.
Režiser nije Hamlet koji je namamio u mišolovku strica ubicu. Hamlet je Šekspirov lik. Glumac koji ga tumači je ličnost sa imenom i prezimenom s talentom ili bez njega, ali čovek o čijoj kreaciji možemo javno da sudimo, čovek koji sebe izlaže pogledu i sudu javnosti, hrabro.
Režiser aktuelnog filma čiji delovi potresaju Srbiju je nevidljiv, on je maškara, obrazina, maska.
Širom sveta ovih dana traju karnevali. U slavu života, Erosa, buđenja prirode, proterivanja zime . U Srbiji traju maškare u slavu Tanatosa, smrti. Umesto lutke, „princa karnevala” kojeg svečano spaljuju kao simbol zla, zime, ovde sejavno spaljuju ostaci iluzije da građanin u ovoj zemlji znači išta vredno u očima nevidljivog reditelja (ili više njih) od brkatog gladnog soma koji će progutati sve.
Nevidljivi, ta maškara smrti, je kukavica u suštini, perverzni kreator i voajer, koji nema hrabrosti da ogoli svoju pojavnost jer možda je i on deo nečijeg političkog crnog karnevala.
Da se razumemo ovaj tekst nije odbrana „razgaćenog premijera”. Ovo je samo nepristajanje na anonimnog reditelja koji ne poštuje svoju publiku. Nepristajanje na manipulativnost zastrašujućih razmera, na računicu „sad je pravi trenutak da sateramo Ivicu u mračnu šumicu”, pa da o istom trošku namontiramo i skrivenu kameru i transkripte razgovora između premijera i narko-bosa, ne zato da bise ovo društvo spasilo pošasti kriminala, korupcije, već da bi se iskreirali novi krugovi lične političke dobiti. I kad je pravi trenutak da saznamo da li nam je bivši ministar unutrašnjih poslova a sadašnji premijer (i ministar unutrašnjih poslova) teški kriminalac, diler ili „samo” političar kao i mnogi drugi koji su ćaskali sa krimosima.
Koliko je trenutno „bunkerisanih” filmova, transkripata-scenarija, koji čekaju „pravi trenutak” za premijeru? Ne smem ni da zamislim šta sve može da se ponudi u datom trenutku kao usluga, da ti bunkerisani nikad ne dospeju do javnosti. Koliki je potencijal ucenjivanja, sve kao u interesu nas građana, brkatih somova i somica. Kako nas nevidljivi vide.
Tatjana Mandić Rigonat
objavljeno: 06.02.2013.
