Izvor: Blic, 05.Dec.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nesreće su moja sreća
Nesreće su moja sreća
Nedjeljko Dragić jedan je od najtalentovanijih i u svetu najviše nagrađivanih autora čuvene zagrebačke škole crtanog filma. Njegovi najpoznatiji filmovi su: 'Tup-tup', 'Idu dani', 'Dnevnik', 'Krotitelj divljih konja', 'Slike i sjećanja', 'Možda Diogen', 'Striptiz', 'Eksploatacija', 'Dan kada sam prestao pušiti'…Za film 'Idu dani' za malo mu je 1974. godine izmakao 'Oskar', a u uži izbor (od pet filmova) za 'Oskara' je 1972. ušao i njegov film >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << 'Tup-tup'. Film 'Dnevnik' uvršćen je među deset najboljih animiranih filmova svih vremena u svetu. Prvi je filmski autor s prostora bivše Jugoslavije koga je Američka akademija primila u članstvo. Godine 1990, sluteći zlo koje dolazi, a noseći duboke traume iz prethodnog rata, na vrhuncu autorske slave napustio je Hrvatsku. Već 16 godina živi i radi u Minhenu, retko posećujući Zagreb. Godinama je odbijao da daje intervjue. Ovaj za 'Blic' jedan je od retkih. Je li vas proteklih godina neko zvao da se vratite i nudio da radite nove filmove?
- Zvao me direktor 'Zagreb filma' Vinko Brešan. Ponudio mi je odrešene ruke i akontaciju. To me preplašilo. Nikada nisam uzimao novac za svoj posao unapred, ne bih se osećao slobodnim. Tek kada sebe uverim da je dobro to što pripremam, počnem da radim i onda sklapam ugovore. Počeo sam da radim na nekim idejama, ali sam se razboleo i sve je stalo.
Pre dve godine, dobili ste 'Vjesnikovu' nagradu 'Krešo Golik' za životni doprinos filmskoj umetnosti. Da li vas je ta nagrada iznenadila?
- Naravno da me je iznenadila. Po prirodi sam skeptičan prema svemu što me prati u životu. Čim mi se dogodi nešto dobro ili loše - pitam se zašto? Zašto sam baš ja dobio tu nagradu. Smešno zvuči obrazloženje 'za doprinos filmskoj umetnosti'. Uopšteno. Doduše, ta je 'Vjesnikova' nagrada jedna od retkih koja donosi i nešto novca. Bilo kako bilo, ona je sve što sam dobio od Hrvatske. Ne računajući sramotno malu penziju od koje se ne može živeti. Zato sam tu gde jesam. Hvata li vas nostalgija za vremenom svetske slave zagrebačke škole crtanog filma?
- Ne patim za tim vremenom. Bilo je lepo dok je trajalo. Bilo pa prošlo. Bio je to lep san i sada, kada sam se probudio, bilo bi mazohistički patiti za njim. Za devet autorskih filmova koje sam realizovao, dobio sam šezdesetak nagrada. Dok sam bio mlađi, njima sam se ponosio, ali sam ih, kao skeptični realista, sve držao pod krevetom. Nijednu nisam okačio na zid. Inače, ne volim slike_arhiva na zidovima. Zidovi mojih soba su beli i kao beli papir izazivaju me na crtanje. Možete li spomenuti neki manje poznat detalj u vezi sa svetskim priznanjima?
- Spomenuću jedan: kada se slavila stota godišnjica filma, u jednoj su anketi u Francuskoj moja dva filma izabrana među stotinu najboljih, dok je iz čuvenog Diznijevog studija uvršćen samo jedan.
Čime se u Nemačkoj bavite i pripremate li neko iznenađenje za svoje prijatelje i poštovaoce iz bivše Jugoslavije? - Uživam u propadanju koje su mi moćni pravednici odredili. Vozim bicikl i crtam što vidim i osećam. A kakva se iznenađenja mogu očekivati od jednog karikaturiste kada se humorom danas uspešnije bave SAD, EU, UN i NATO. Nabili su mi kompleks nesposobnosti. No, učinili su i nešto pozitivno: vratili su mi neku vrstu ponosa. Ponosan sam što sam pripadnik srpske nacionalne manjine koju je, eto, 'morao' bombardovati NATO, najmoćnija vojna sila svih vremena. NATO protiv srpskih baraba…Ha! Ha! Ha! Tako apsurdnim vicevima ne može se konkurisati. Svi narodi bivše Jugoslavije mogu se samo smejati vicu koji su im smestili…Za plač je kasno. Nacrtao sam dosta karikatura na te teme, ali ih ne želim objaviti. Služe prijateljima za uveseljavanje i razmišljanje.
Dosta radim, ali svojim radovima ne želim 'zagađivati okolinu'. Zašto ste uoči rata napustili Zagreb?
- Predosećao sam da dolazi rat, a pošto sam jedan već preživeo u detinjstvu, nisam hteo da 'ponavljam gradivo'. Zato sam otišao u emigraciju. Naravno da nosim traume onog, a i ovog rata. Ne volim o tome govoriti. Sve to sranje jedino je 'blago' koje sam tamo zaslužio. Shvatio sam da su nesreće jedina sreća koju sam imao i imam. Nameravate li da se, ipak, vratite i napraviti još neki film?
- Nikada ništa ne planiram. S nama upravljaju moćnici i životne neprilike, pa zašto gubiti vreme u pravljenju planova. I bez toga živim u svetu iluzija. Ideja imam više nego ikad, a svega drugoga mi nedostaje. Pesimizam napreduje, uprkos mom optimističkom svetonazoru. Bar nešto.
Celi moj život jedan je apsurdni i smešni (crtani) film.
Mira Šuvar
|
