Izvor: Blic, 17.Apr.2001, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nesreće čine vidovitim unesrećene
Nesreće čine vidovitim unesrećene
Hrvatski dramski pisac Slobodan Šnajder, našoj javnosti je poznat kako iz vemena pre raspada Jugoslavije, kada je sa velikim uspehom u Beogradu igran njegov komad 'Hrvatski Faust' kao i neki drugi. Ovih dana pažnju javnosti privlači činjenica da je njegov komad 'Zmijin svlak', koji je svoju praizvedbu imao na nemačkom jeziku, izveden u Centru za kulturnu dekontaminaciju, dok će drama 'Nevjesta od vjetra' biti izvedena sledeće sezone, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << na Velikoj sceni Narodnog pozorišta Beograd. Za razliku od nekih ranijih vremena kada je njegov boravak u Beogradu beležen samo u nekim medijima, sada je pažnja javnosti bila velika. O tome Šnajder kaže:
- Tu sam dva sata i ovo mi je peti intervju. Valjda je to zbog toga što je premijera pred nama? Pretpostavljam da se sve premijere u Beogradu beleže na ovaj način. Srbija je medijsko društvo kao i svako drugo. Ipak, ovo je veme ponovne ljubavi između vas i beogradskih pozorišta?
- Veselim se toj činjenici. Mislim da smo u proteklom vremenu imali neku vrstu veštački stvorene nestašice. Ako se sećate, a verujem da se svi toga sećaju jer su živeli u tom vremenu, nekada je naglo nestalo kafe i deterdženta, na isti način na koji je nestalo i Slobodna Šnajdera iz jezika i ovih prostora. Neću da kažem da sam ja tako važan kao ove dva namirnice, ali dva projekta u Beogradu potvrđuju da je nestalo nestašice. Da li su pregovori sa Narodnim pozorištem završeni?
- Definitivno je taj projekat dogovoren. 'Nevjestu od vjetra' će režirati Slobodan Unkovski već od jeseni, u Narodnom pozorištu Beograd.
U kojoj meri je vaš odnos prema konkretnim pitanjima, kao što je ovaj u 'Svlaku' ili svojevremeno u drugim komadima, činio život težim?
- Mislim da to znate kao i ja. U nekim periodima života, moja odluka da se bavim određenim stvarima mi je temeljno odmogla, dok me je u drugim donela jednu vrstu povoljnosti. Nezavisno od toga o kojoj sredini je reč. Ovo što govorim o nestašici važi i za Hrvatsku i za Bosnu. Dakle svuda gde, na neki način, seže moj jezik. U tom smislu, taj prostor doživaljavam svojim, jer je jezičko određenje važnije od političkog. U tom smisli ste svojevremeno i govorili o ovim prostorima kao mestima gde vas mogu igrati bez prevoda?
- To je još jedna od mojih rečenica koje sam pokrao poput toliko drugih, od Vitgenštajna recimo. Pisac je na neki način uvek u kavezu jezika. Recimo, da taj kavez za mene doseže sve dotle dokle se prostire naš jezik, bez obzira kako ga političko pragmatički zvali, kako ga lingvistički određivali. Druga je stvar što sam ja pokušao da granice mog jezika ne ostanu granice mog sveta. Ali su ipak ostale. Mislite li, kada to kažete, na tematski krug svojih komada?
- Baš te stvari čine srž komada kao što su 'Zmijin svlak', 'Hrvatski Faust' ili kao što je 'Nevjesta od vjetra', i one su ono što mogu reći samo na tom jeziku. Mogao bih te drame, u lingvističkom smuslu, prepisati dosta tačno i vešto, na nekoliko jezika. Ali na tim jezicima ne bih mogao ništa napisati. U tom smislu je svaki čovek u kavezu svog jezika. Mi se možemo sporazumevati sa svetom, ne bismo ostali gladni u Evropi, jer ako ima viška hleba, onda ćemo ga i mi dobiti. Ali ono bitno možemo reći samo na svom jeziku. Kako su vaše drame, i taj njihov specifikum, primljene u evropskim pozorištima?
- Na temu 'Svlaka' bih vam morao satima pričati o tome kao različita kultura razume samo ono što razume od naše nevolje, a odbacuje ono što ne razume. Video sam sve verzije 'Svlaka' koje su izvođene u Evropi, i razumem šta razumeju Nemci a šta su njihove teškoće. Tačno vidite gde oni misle da shvataju bilo kao glumci, reditelji ili kostimografi, gde ne razumeju ništa i u čemu je razlika. Ako je to neki zaključak koji ima validnost, jer se uglavnom zasniva na mom uvidu, nas najbolje razumeju Poljaci. Sve mislim da je naš tip nesreće sličan njihovom. Nemci to nemaju. Šta oni imaju?
- Nemac ima dobru volju, onda on ima problem što je istovremeno i počinitelj, a to komplikuje situaciju, jer to otvara problem sentimenta i resantimana. Slično je i sa Austrijancima. Englezi ne razumeju ništa. Kod njih može postojati samo dobra volja. Donedavno, ja sam mislio da je naša istorija najtragičnije na svetu. Kako je Poljska pokazala izvesno itreresovanje za mene, hteo sam kao neku vrstu uzvratnog poklona, naučiti nešto o njihovoj istoriji. Shvatio sam da je njihova istorija najtragičnija. Hoćete da kažete, nesreća je način da se razumemo.
- Nesreće čine vidovitim unesrećene. Kao da se javi neko dodatno čulo, neka vrsta intuicije. Isto važi i untar svakoga naroda, neki reaguju brže neki emotivnije. Neki shvate odmah, dok drugima trebaju naučne analize, šeme, koje su po mom mišljenu više odbrana od njihovog osjećaja sukrivice. I to je dosta karakteristično za Nemce. Nigde nisam sreo toliko ljudi s toliko dobre volje da shvate naš prostor koga oni zovu prokleta zemlja Balkana. Ne samo zbog toga što su njihove kosti ostale tu. Da je zemlja ravna ploča, Balkan bi za njih bio zona koja samo što nije iscurila. U našem pozorištu se dugo vodila rasprava o moći pozorišta, naročito u vreme najvećih kriza i društvenih potresa. Kakvo je vaše mišljenje o tome?
- To možete svakoga pitati sem dramskog pisca. Da ne verujem da teatar ima moć, pekao bih hleb ili lečio ljude. To je moj kredo. Imam i neku evidenciju da teatar može da leči ljude. Mislim da je uloga teatra u budućem pomirenju žrtava, dakle ne političara, suštinska. Ako bude postojala potreba za pomirenjem, ne postoji način da ona bude sprečena. To podseća na onu Marksovu formulu da istorija sebi postavlja samo one zadatake koje može rešiti. Znači, ako se govori o pomirenju, a govori se, i tačno i pogrešno, to je dobar znak. Čak i rečenica 'ne trebaju nam nikada više', govori o želji. I ne treba očekivati da se pomire počinitelji, njima je to lako. Mislim na pomirenje žrtava koje nije lako, i koje političari neće pomagati. Željko Jovanović
