Izvor: Politika, 18.Nov.2012, 15:20 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Neprijatna istina o Hamasu
Erupcija nasilja na Bliskom istoku ponovo je zauzela udarne strane svetske štampe, a kritičari i javnost se ponovo dele na one koji podržavaju Jevreje da imaju pravo da se brane od raketa kojima radikalni palestinski Hamas zasipa jug Izraela i na one koji smatraju da je odgovor Izraela na terorističke napade nesrazmerno jak i da u njihovom bombardovanju pojasa Gaze ginu civili.
Najnoviji sukobi Izraelaca i Palestinaca su najžešći u poslednje četiri godine i mnogi strahuju da će >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << izraelske vojne snage ponovo krenuti u kopnenu ofanzivu na pojas Gaze, koji je pod kontrolom Hamasa, te da se može ponoviti scenario od pre četiri godine kada je u toku izraelske ofanzive poginulo 1.400 Palestinaca i 13 Izraelaca.
U sadašnjoj operaciji „Stub odbrane” Izraelci, prema svemu sudeći, žele vojni putem da što više oslabe borbene mogućnosti Hamasovih boraca, pri čemu su ubistvom komandanta vojnog krila Hamasa Ahmeda al Džabarija obnovili kontroverznu praksu ciljanih ubistava „hamasovaca”.
Međutim, postoji jedna neprijatna istina koju ni Izrael, ali ni SAD i EU, kao globalni akteri uključeni u rešavanje konflikta, ne žele da priznaju. Istina koju ne želi da prizna nijedan izraelski, američki ili evropski zvaničnik, bar dok je na vlasti.
Istinu, koju je jedino priznao nekadašnji visoki predstavnik EU za spoljnu politiku bezbednost Havijer Solana, ali tek na kraju svog mandata. Na jednom predavanju u Velikoj Britaniji u julu 2009. Solana je otvoreno rekao da „svidelo se to nama ili ne, Hamas će morati da bude deo rešenja”.
Ova, za većinu neprijatna, okolnost je zapravo nastala još 2006. kada je radikalni palestinski pokret Hamas pobedio na izborima na okupiranim palestinskim teritorijama, koje su međunarodni posmatrači ocenili kao fer i slobodne. Tog trenutka Hamas je, bez obzira na svoju terorističku komponentu, postao politički igrač sa kojima će Izraelci kad-tad morati da sednu za pregovarački sto.
Iako su SAD i EU još 2003. godine stavili Hamas na svoje liste terorističkih organizacija, prilikom organizovanja palestinskih izbora pre šest godina nisu ustali protiv kandidovanja Hamasovih kandidata za poslanike u Palestinskom zakonodavnom savetu, uvereni da će Palestinsku upravu voditi umereni palestinski pokret Fatah.
Međutim, kada je Hamas osvojio ubedljivu pobedu, SAD i EU su uveli finansijsku blokadu Palestinske uprave a bojkotovanjem demokratski izabrane vlade zapravo su ispraznili svoje rezervoare legitimiteta u arapskoj ulici.
Odjednom su SAD i EU, u okviru Kvarteta za Bliski istok (u kojem su i UN i Rusija) od Hamasa tražile da ispoštuje tri „principa”– obustavljanje nasilja, priznanje Izraela i prihvatanje prethodnih izraelsko-palestinskih sporazuma.
Poslednja dva uslova su konkretno bila veoma sporna. Hamas je pozvan da prizna Izrael, uprkos činjenici da samo države (ili PLO kao pravni predstavnik Palestinaca, čiji Hamas nije deo) priznaju druge države, kao i da bi granice pod kojim bi Izrael bio priznat ostale nedefinisane.
Što se tiče prihvatanja prethodnih sporazuma, ironično je bilo to da se to traži od Hamasa, dok je s druge strane vlada Arijela Šarona 2001. isticala da će radije samo „poštovani” nego „prihvatiti” ranije sporazume.
Mirovni posrednici, naročito evropski, su tada pokazali ne umeju da primene sopstvena iskustva u sličnim situacijama. Iskustva IRA-e u Severnoj Irskoj mogli su da ukažu Evropljanima da militantna grupa često postaje talac svoje militantne retorike tako da je neophodno da se postepeno kreće ka umerenijim stavovima i retorici, kako ne bi izgubila podršku dobijenu, između ostalog, zapaljivom retorikom i terorizmom.
Pacifikacija militantnih grupa, čiji uticaj u stanovništvu ne može da se prenebregne, mora da se sprovede postepeno i to kroz proces pregovora. Principi Kvarteta, koje je skicirala EU, jednostavno nisu dali šansu Hamasu da se postepeno kroz proces pregovora odrekne nasilja, dok je pravo na postojanje Izraela indirektno već priznao time što je nekoliko puta zvanično proglašavao primirje.
Sankcionisanjem samo Hamasa, čime je jedan igrač u konfliktu isključen iz mirovnog procesa, SAD i EU su zapravo samo ponovo zavrtele začarani krug izraelsko-palestinskog sukoba, ali i međupalestinskog – između Fataha i Hamasa.
Kažnjen je mirovni proces a izraelska i palestinska strana su dobile izgovor zašto se proteklih godina nisu značajnije angažovale u pregovorima. Greške velikih sila, koje pak ne opravdavaju i strana u sukobu, danas se mere brojem poginulih civila na obe strane.
Nenad Radičević
objavljeno: 18/11/2012
