Izvor: Politika, 04.Mar.2010, 23:40 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nepoznavanje suštine Crkve
Za vreme patrijarha Pavla na Srpsku pravoslavnu crkvu uglavnom se gledalo kroz njegov lik. I zato je ona za sve to vreme bila institucija od najvećeg poverenja u srpskom narodu. Patrijarh Pavle je bio, zaista, živa ikona Srpske crkve.
Ali, nažalost, mnogi su, zaklanjajući se iza njegovog lika, često više brinuli o svojim ili nečijim tuđim interesima nego o interesima Crkve. Išlo se i na rušenje patrijarha: treba se samo prisetiti koliko puta su pokušavali, na razne načine, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << da izdejstvuju povlačenje patrijarha Pavla ili da, i bez njegove saglasnosti, pristupe izboru novog prvojerarha. Činili su to iako je patrijarh Pavle još dok je po zemlji išao doživljavan kao „svetac koji hoda”, kao najveći Srbin svoga doba, a čak i od poglavara drugih crkava i verskih zajednica u svetu predstavljan kao najveći duhovnik našeg vremena.
Kada se patrijarh Pavle preselio na onaj svet, neki koji su na tome radili navukli su lice žalosti i grunuli u prve redove, kao da ništa nije bilo. Kao da se narodno pamćenje briše po diktatu nečije volje.
Od crkve – pogotovo kada je ona toliko ukorenjena u biće jednog naroda, kao što je to slučaj sa Srpskom crkvom, koja je imala centralnu ulogu u srpskoj istoriji – očekuje se da osim primarne duhovne misije, na njenim osnovama, drži i vidno istaknute moralne orijentire. Zato svaki eventualni „izlet” izvan tih graničnika, pa i neka najmanja „afera” pod njenim svodom, utoliko više sablažnjujuće deluje na verni narod, i koristi se kao nekakva potvrda za razna „opravdanja” onima koji nisu članovi Crkve.
Kao i obično, ništa ne nastaje slučajno. Dosta toga vremenom se taloži, slaže se propust po propust, i onda nastane – problem.
Ima prigovora da su olako birani episkopi, takođe i da su olako rukopolagani sveštenici (često bez ikakve teološke škole – za đakone, sveštenike, ali i veroučitelje postavljaju se ljudi tek sa kakvom srednjom školom).
A malo ko hoće da sasluša i da priupita one koji po nekom pitanju znaju više. Vladike, uglavnom, postavljaju se, poput pape, kao da su – nepogrešivi.
U teško vreme građanskih ratova u bivšoj Jugoslaviji, devedesetih godina prošlog veka, patrijarh Pavle je praktikovao da u Patrijaršiju, na razgovor, pozove neke od najumnijih i najistaknutijih ljudi. Iako bi svako od njih rekao da bi logično bilo da oni, svako od njih posebno, zatraži savete od patrijarha Pavla, umni srpski duhovni poglavar tražio je od njih da iznesu svoje viđenje. Hteo je da čuje njihovo mišljenje, mišljenje što više ljudi, da se i kroz njihovu reč uveri u raspoloženje i očekivanja naroda – da proveri svoje stavove.
Bilo je tako kod patrijarha Pavla, ali ne i kod današnjih vladika.
Izjave pojedinih vladika više odišu politikom nego duhovnošću. Nastoje i da se dodvore vlastima matične države da bi od države imali podršku za neke svoje nakane unutar Crkve. A možda i da bi izbegli kontrolu tamo gde ima mesta državnoj intervenciji!
Posle nekih javno iznetih stavova pojedinih vladika, nameće se pitanje: Koliko je to u duhu sabornosti Crkve? I koliko se time ide naruku onima koji bi, bar delom, Srpsku crkvu da vrate u stanje pre 1920. godine, pre ponovnog vaspostavljanja Pećke patrijaršije, u vreme „oblasnih crkava”?
Naizgled možda trivijalan, ali, ipak, jedan od suštinskih razloga leži u nepoznavanju definicije (suštine) Crkve. Za neupućeni narod (među kojima je i većina političara) Srpska crkva je – zgrada Patrijaršije na Kosančićevom vencu u Beogradu, i ono što joj sa objektima pripada. A za mnoge u Crkvi (među kojima je i dosta vladika), Crkva su – ljudi u mantijama. Zanemaruje se činjenica da Crkvu, uz sveštenstvo, čini i verni narod. Šta bi Crkva bez vernika?!
U takvim situacijama otvaraju se razne mogućnosti da se, pod okriljem Crkve, radi mnogo šta što ide protiv same Crkve!
Novinar NIN-a
Jovan Janjić
[objavljeno: 05/03/2010]
